Naša književnost

В. Г. Бјелински_ 433

редак. И ту се испољила једна оригинална црта В. Г. Бјелинског као мислиоца и револуционара. Он је радио на уништењу свега што је труло и преживело у Русији, ценио је тековине прогреса у западној Европи, али се није клањо пред Европом, као што су то чинили неки јавни радници из групе „западњака“. Мако је сматрао да капиталистичко друштвено уређење у поређењу са феудалним претставља прогресивнију фазу друштвеног развитка, Бјелински је добро схватао експлоататорски карактер буржоаског поретка и тражио је ду Сбље решење социјалног питања. Тако је дошао на позиције утописког социјализма.

До тих својих схватања, до позиције материјализма, револуционарне демократије и утописког социјализма Бјелиски није дошао сдједанпут. Ире тога он је прошао пут борбе са идеалистичким схватањима. Прва знања из филозофије Бјелински је стекао на универзитету, али не од професора, него у студентском кружоку, и нарочито после одласка с универзитета — у кружоку Николаја Станкевича. (Станкевич је био и сам студент и окупљао је око себе студенте Московског универзитета, али Бјелински је ступио уњегов кружок 1832 године, после свог олласка с универзитета). У овом кружоку сасвим су се озбиљно разрађивала теоретска питања из филозофије и естетике. Нарсчита се пажња поклањала немачкој идеалистичкој филозофији. Бјелински је потпао једно време под утицај те филозефије. У свом првом критичком чланку о књижевности — „Књижевна маштања“ Бјелински спроводи мисао о „вечној идеји, која у себи спаја све стране живота људског духа“. Уметност, према схватању Бјелинског из тог доба, има задатак да „приказује, репродукује речју, звуком, цртама и бојама идеју свеопштег живота природе: то је јединствена и вечита тема уметности“.

Нарочито је карактеристичан период живота В. Г, Бјелинског тридесетих година, када је он, под утицајем Хегеловим, заступао идеју „разумне стварности“. У тежњи да нађе објашњење стварности, Бјелински је проучавао Хегелову филозофију и упознао се са његовом тезом према којој је све што постоји — разумно, тј, законито. За Бјелинског то је у оном тренутку било откриће, он је у овој Хегеловој тези тренутно нашао одговор на питања која су га мучила. „ја сам схватио, — каже Бјелински, — да нема дивље материјалне силе, да не постоји владавина бајонета и мача, да нема сомовоље, нема случајности — и завршило се моје старатељство над људским родом, и значај моје отаџбине појавио се преда мном у новом облику...“ Бјелински је одмах из те тезе о разумној стварности извео

= з

3 5