Naša književnost

754 Књижевност

емоцијама, нежни и меки у сновима и чежњама. Типична је за то песма „Зашто.

ме узносиш“. Дединац ту врло импресивно даје склад природе са унутрашњим расположењем и везу природе са личном драмом у неснику.

_ „Што ме мамиш, облаче, сенком својом хладном која нас дотакла све редом и отплови преко жица.“

Има и лирске топле емотивности у његовим стиховима, која расположењу даје драматичне акценте: -

„Што ме вараш... гле! Неста твојих пруга, тело махнито лети, о жицу се птица сломије, а крв ми, болно драго, лице и руке облије..“

; Драматичне интензивности има у песмама У којима је кошмарско доживљавање атмосфере логора (песма „Глад“). Атмосфера логора је испуњена емотивношћу песника кога узбуђују и небо, и ноћ, и крик у ноћи.

Оно што је Дединац још импресивно дао у овим песмама, то је доживљавање поднебља Шлезије. Голотињу, песковитост, мочварност овог поднебља у коме постоји чежња за сунцем, он је дао и сликовито и са интензивном доживљеношћу свих оних расположења које такво поднебље може створити. Суровост, хладноћа, облачност, и опустелост предела у коме је смештен заробљенички логор испуниле су атмосферу у жицама, изражену у песмама Милана Дединца, болном трагичношћу. Уопште је Дединац тежио томе да у овим стиховима да трагику човека уловљеног у мреже у трагичним условима логора и трагичној атмосфери природе.

Он пева сунцу Шлезије: О, сунце ископнело, зашто ми бледо сјаш> Откуд ти тај бели поглед што се већ гаси» Ни птицу угрејати нећеш, камо л' човека2 Или даје пејзаж Шлезије у лирским импресијама које су пуне слика;

„Куљају смрзнути људи под ретким млазевима сунца, што кроз часак провале кроз паведрине.

Један гледа брезу, па вели;

" — Ове тополе — шта ли су2 __Како им гране падају! Све ти је овде ту-

жно, брате мој! 5

Зборе они, а сунце их час осветли, час их опет хладна и брза сенка облака, што се прогоне небом, протресе:

— Ко овај песак да справља за сађење, за летње рађање»

— Како нас оставише у дну пустиње ове, усред ове борове шуме, што је искрчи робље за нас Засадише нас овде, пусте, ко босиљак.

Ако дуго овако устраје мало ће ко да остане, зажелеће човек да види човека. . –

= Ух, што је проклета ова земља Шлеска кад у њој ни врабаца нема.“

'

Развојна линија Милана Дединца води његовом одвајању од надрезлистичког третирања поезије. Она се креће од збирке „Јавна птица“ и поеме „Један човек на прозору“ на циклус песама о Црној Гори, који означава корак приближавања песника стварности, а са овог цуклуса у дневник из заробљеничког логора у коме је то приближавање стварности ипак изразитије и конкретније и у мотивима, темама и у формалној обради песама.

_Мутност, недореченост и апстрактност, психологизирање (Дединац је под утицајем онога што је мрачно у Достојевском), које песник Лединац вуче у себи из времена активног учешћа у надреализму, изразили су се још увеки у песмама овог дневника. Нека послужи као пример песма: „У магли“. Смисао те песме не може се ухватити. Шта значе ови стихови

„Друже у Шлеској магли, у мају ме протресла јесен!

суд виљиа ветар зен