Naša književnost

79:15

Хроника

__ алкохол). Њен бол је утолико оштрији што у свом сину Леу види оличење свих негативних особина свога мужа, у још свирепијој форми. Сестра Хабердових, у којој живи интензивна потреба за светским животом, удала се за једног банкара у нади да ће јој он моћи створити услове за остварење снова о безбрижном и пријатном животу. Од првог тренутка њиховог заједничког живота, међутим, њихова лична стремљења упутила су се супротним правцима, и они се више никада нису успели наћи.

Све ове чињенице, узгред наведене у разговорима појединих лица, претстављају неке врсте предисторије драме. Стварни догађаји који се одвијају пред очима гледалаца почињу тиме што браћа Хаберд, иако без довољно капитала, покушавају да на памучним плантажама оснују једну фабрику памучне робе, од које се надају брзим и уносним приходима. Да би остварили своју замисао, они траже новчану помоћ чикашког милионара Маршала и рачунају да ће њихова сестра, и сама лакома на стицање богатства, успети да заинтересује свога болеснога мужа, који се лечи у неком конфорном санаторијуму. Но њен муж, својеврсни особењак, који је у самотним данима болести дошао до убеђења да „има и бољих начина да се човек обогати него што је варати црнца за пола килограма сланине“, вративши се на превару кући, одбија да узме учешћа у таквом предузећу. У драматичном психолошком обрачуну са женом, који до крајњих граница изнурава његово ионако слабо срце, он губи последњи дах живота, на очиглед жене, која неће да му дода спасоносни лек који би га могао вратити у живот. У међувремену, двојица браће, на иницијативу злочиначки расположеног сина млађег Хаберда, успевају да „позајме“ из банкареве ручне касе његове акције Јунион Пацифик, и на тај начин настоје да изиграју своју сестру. Она, међутим, дознаје од свог мужа за операцију своје браће, и по његовој смрти захтева, да би цела ствар остала породична тајна, да њој припадне лавовски део предвиђених профита. Њена ћерка, која је све време била привржена оцу и расла у благотворној сенци његових хуманистичких склоности, прекида сваку везу с мајком, и одлази са служавком-црнкињом, — како је н њен отац желео, — незнано куда, у нови живот...

Животни пут ове породице, коју је списатељица одабрала да би на њеном случају илустровала тенденције средине и епохе које приказује, опртан је у овој драми крајње негативно. Она је тим начином хтела да каже своју оштру критику капиталистичког поретка, да разоткрије законе који бацају људе једне на друге, да подвуче како тежња за стицањем иде упоредо са дехуманизацијом личности. Но баш зато што је цео уметнички опит извршен у уском кругу једне породице, што су нужне друштвено-историске супротности, што су социјалне борбе сведене на тенденције у једној породици, што, су посматране кроз призму психолошког одраза у појединим личностима, одузело је делу много од његово! социјалног значаја, од његове поразно убојите негације. Када једна црнкиња, која је дата са сентименталном хуманошћу писца „Чича Томине колибе“, каже своју и ауторичину мисао: „Јест, има људи који једу земљу и народ који на њој живи, као што пише у Библији за скакавце. А има и људи који стоје око њих и гледају их како једу“ — онда из тога гледалац не може закључити да је то критика друштвеног поретка који ствара такве људе и који им омогућује да врше таква дела, него једино и искључиво критика таквих људи, оних који мисле и раде као браћа Хаберд. Ту је граница ауторове социјалне мисли, ту је и граница критике капиталистичког система коју даје. Но и таква концепција, сасвим хуманистички настројена, недвосмислено показује да писац, у џиновским сукобима које изазива агонија капитализма, неће и не може, баш у име својих хуманистичких уверења, да стоји пострани и да посматра како Хаберди наше епохе кроје планове да поново поједу разне земље а са земљама и народе који на њима живе... Драма Мале лисице речито је дело људске савести и интелектуалног поштења једног писца који је схватио да су позив уметника и позив борца два имена за једну те исту људску и друштвену дужност.

Редитељ Хуго Клајн, који је у неколико својих интерпретација испољио склоност ка потенцирању. свега психолошког, дао је Мале лисице у тону тешке ин сложене породичне драме, с призвунцима штимунга из Ибзена и Стринд-