Naša književnost

802 Књижевност

истој страни цркве, компактна нација; сви истоветни по неком христовски тужном изразу у лику. Гледају нетремице у оне парадно обучене аустриске војнике који чувају Христов гроб; привиђа им се нешто далеко, осећају да је љубав према далекој земљи предака најзагонетнија љубав, да је бол. У друге недељне или празничне дане, наравно, било је друкчије. Према Грцима из чаршије, они из Римске осећали су презир, али и љубомору, јер су ти из чаршије угледнији, разгранатије тргују, богатији су. Они из чаршије нису презирали, али су се гордили бољом културом, и зрелијим ставом према своме проблему пролажења. Међусобне односе, по свом правилу, ни у ком случају нису прекидали, посећивали су се, иако ретко; врло љубазно разговарали у порти или на гробљу. У цркви су имали столове на разним странама, и, ко зна, али је вероватно, они из Римске су се ваљда понекад усрдно молили богу да овај или онај изрод из чаршије · отсели, банкротира, или умре. Тако су ваљда уклели, бога умолили против породице Царанос, која је из чаршије градића прешла у Београд, постала Царановићи, била угледна, усрдно водила чисто српску политику, па одједаред, кад је дошао час пролазности, остала на свега једном члану, на једној неудатој Царановићевој. То је она госпођица Царановић, са црвенкасто- црном јаком косем над као камен хладним челом, што је просцу написала: „Ни за кога, па ни за вас се не могу удати, због поноса." Умрла је у жељезничкој несрећи у Француској, а новац, колико га је још имала, оставила тестаментом баш оном Грку, кога је волела, али одбила због поноса. Прва и последња милошта — новац. Мора се изумрети!

Ако се у Римској улици ушло у кућу конвертиранога чистога Грка Папастергија, имао се утисак да је кућа пуста. Не, није, него је мало људи у њој, нема деце. Ено, стари Папастергије залива неко цвеће и разговара врло живахно с мачком. Нешто у чаршији, нешто у Римској, стари Папастергије, једно по једно, изгубио је жену, сина, снаху, и сада је живео са већ поматорим унуком. Њих двојица, као два Диогена, само што је стари био весео Диоген, а млађи суморан Диоген: обојица измирени са судбином до равнодушности, само стари до оптимистичке, млади до песимистичке равнодушности. Знало се да стари има једпо мало, кадифом постављено и по ивицама заливено сандуче са правом збирком разних дуката, из времена, сигурно, кад још ни он ни унук нису били Диогени. Дукати дебели, па танки, па