Naša književnost

савиоћи

Рањина пуфиви а

| 5

· Последњи Грци Ми

м

разговарају, заћуте. Софија, својим складним, лаким ходом води, отац за њом скакуће преко рупа и шљунковитих наноса дуж реке.

„Да уђем у своју гробницу" — рекне тек у себи Спида. Навикао се да улази у њу. Висока, надземна, са нормалним вра-

тима, гробница га често дочекује отворена. „Сунча ми се гроб-.

ница, још је празна... али како стоји на површини земље, сунце ће можда понекад завирити у њу и кад ја будем мртав у њој...

Да ли ја то отимам од смрти нештог2... Само узимам још нешто од живота: сан један, леп сан о гробљу и онима који су мртви... Мртвиг мртав је човек само кратко време, док лежи, видљив,

"међу живима. После, није више мртав, него је нестао... Волим

цркву на гробљу... и лепе свечаности око оних који су нестали"... У тестаменту је Спида назначио да жену пренесу из садашње њене гробнице у гробницу под црквом, кад њега буду сахрањивали. „Прво да унесу мене, па њу до мене. Тако стоји у тестаменту засада, а ко зна шта ће се још морати додати, ко ће све затим бити унесен у гробницу. Неки Спида из Цариграда, који ће доћи у моју кућуг Или зетови, људи сасвим других именаг Можда Србин> А куда с њим ако буде Немаца... То је сс женском децом: само јалова стара девојка још мало подрже име... Знам извесно: Софија се неће никада удати... остаће Спида...

Али, знам и то, кад се нађе сама у свету, још ће више лутати

по путовањима, и бог зна где ће кости оставити... Не, не, дола-

зиће она и долазиће тачно у тестаментом и дан за

велико опело... опет у дубокој црнини, онако лепа и ретка... Усталасаће се онда, једаред годишње, свет у варошици... У пролеће, на Ђурђев дан, сунце, зеленило... Уочи тог дапа велико бденије, пуно свештеника и народа у Па капели"... А ја и жена испод цркве одмарамо се, одмарамо... слава богу што смо живели!... Па ће и то проћи, и друго жоћи. Нема више ни Софије, нема ни једног Грка... Треба у правила о фонду унети; Кад црква постане српска, онда, у велики пост, једаред годишње, перастос свима Грцима који су овде живели, лепо живели, живот је леп! били имућни, помрли, изумрли... слава богу што су живели!.. А ако после М Срба више не будег... Не, не, слава богу што ће их бити!..

Силази Георгије Спида с гробља уском уличицом, свет га учтиво поздравља; гледају, као увек, носи гранчицу бршљана са женина гроба. Лако. корача, смеши се, љубазно отпоздравља, пријатељски пита људе и децу: како су, деци поклања нешто

(оса ве пио

ам СЕ

4 '