Naša književnost

ПН а.

156 У Књижевност

погорети. Он, вели, даје свима своју часну ријеч да их та чаша неће мимоићи, него нека не слушају којекакву млађарију што још на млајеко мирише и није окусила зла и своје муке. Људи се забринуше » дијелом — поколебаше. Тешко је дати три хиљаде кила мрса сиромашном селу у зимским мјесецима када га затварају сњегови ч вјетрови, 2 опет теже жртвовати куће, главе, стоку. Куда ће заметати кавгу са таквом силом и уваљивати жене, дјецу и себе у планине у којима сада дрво пуца од студени. Узима ријеч један средовјечни, помирљиви сељак, који би хтио преко шпијуна да моли Италијане да смање тражење на половину или на трећину. Међутим, Никодим се не да окусити: све или ништа. Затим узима ријеч имућни домаћин Јован, посједник приличног крда оваца, помажући Никодиму и залажући се за извршење наређења у потпуности.

— Боље је жртвовати по једну овцу и ријез сланине него главама, кућама и благом у погибију!

Већина је ћутала, бојећи се горега.

— Ти имаш и оваца и сланине, теби се може. Но како ћу ја и друг мојг — усјепе му се оштро у разговор Илија звани „Чопац“, ссоски надничар, познат као прзница и једноумац.

Неколицина му се придружише, иступајући одлучно и изјављујући да њихово село не треба ништа да даде.

— Италијанима није до нашега меса, него мецају да виде ко-

лико имамо отпора и чврстине. Сматрам за срамоту да такав харач шиљемо у Никшић, —- умијеша се Милутин, помажући Илију и естгле. Понекоме из већине поче да се дријеши језик, придружујући се едлучнима и непомирљивима. Половина људи још увијек је ћутала на ове ријечи, осјећајући само да су оне праве и дивећи се онима који их онако хргбро изговорише. Наравно, они нијесу смјели да то кажу, бојећи се неизвесности и општега зла. Почеше оштре препирке, свгђе, Шпијун Никодим још једном припријети да ће све живим огњем изгорјети ако се не покоре наређењу.

— Хајде ти код њих, па нећеш изгорјети, — добаци му заједљиво Рако Томанов. Неки имућнији сељаци опет га узеше у заштиту, да он, ето, брани интересе села и да се ништа друго-не може учинити у таквој прилици. Обраћајући се Јовану, Душану и њиховим једномишљеницима, Рако иступи одлучно, ударајући руком по столу и упирући у њих своје сјајне, ужагрене очи:

— Не дамо ништа. Ријешени смо да прихватимо борбу. Ви дали, не дали — ни вас неће мимоићи пљачка и огањ. Па сад изаберите: или је боље да се покорите овом шпијуну и Италијанима и исто погорите и пострадате, или да се одупремо у интересу ових огњишта, па онда може да се деси и да погодимо. у

— Гдје су год досад Италијани наилазили на чврсто, постајали

су меки и попустљиви, — подуприје га Спасоје Мојашев, обраћајући се већини. — Не треба ни тако говорити, — умијеша се Милутин, Црне

кошуље и Алпинци знају да буду жестоки и борбени, а остала њи-

рцеаињуалња