Naša književnost

Герила 157

хова војска увучена је у рат против своје воље и просто неће да се бијг. Сјутра треба очекивати борбу и бити спреман на давање отпора по сваку цијену. Фашистичког квасца има у Никшићу доста.

Сложише се са њиме, оцјењујући сву озбиљност положаја у коме се налазе

Наста граја, пријећење, уношење прстију у лица противника. Већина се растапала; табор одлучних постајао је шири, бројнији. Умало не дође до туче између Илије и Душана „Американца“. Смирише их и раздвојише, говорећи им да се имају с киме бити, да не гада овдје братска крв. Шпијун Никодим искористи гужву и вјешто, готово неопажено, изгуби се са састанка, стругнувши кроз село што су га ноге носиле.

Најзад, конференција донесе одлуку да се не даје ништа, па пукло куд пукло. У ноћи треба село да се евакуише уз планину, у Злу Гору и потражи мале сувомеђе гдје ће се збити и на планинским крљама гријати старце и дјечицу...

Пошто се разметнула конференција и сваки пошао забринут својој кући, десетак младића уставило се у мраку на сред села. Ноћ је била звездана, без мјесеца. Формирана је герила од шест партијаца и још петорице који су се добровољно јавили. Ту поново донијеше заједничку одлуку и дадоше један другоме несломљену вјеру да се неће издати и преокренути. Сви су имали пушке са по сто, двије метака и по коју бомбу. Испред села налазило се каменито, пећинасто брдашце из кога се оно могло бранити. Ту ће се распоредити и чекати. Одмах до села и брдашца поље је било равно и чисто као длан, пресјечено ријеком која је негдје правила вирове, а негдје се разливала да ју је било лако прегазити.

С вечери почела је евакуација села. По мраку зимске ноћи људи су се дозивали, стока вечала, дјеца плакала. Уска, кривудава пртина водила је у планину. Овце су се на њој збијале у крупне капље, не хогећи да иду. Звона на овновима била су затворена крпама да би се што непримјетније и мирније обавила евакуација. Натоварени коњи и људи каскали су уз брдо и одмицали у планину. тражећи скривена и увалита мјеста, да не би били изложени артиљерији и, можда, бомбардовању из ваздуха. Преносило се што се више могло, углавном највише мрса и вунених покривача. Једна жена преносила је дрвени разбој за ткање.

— Скоро друго и немам ништа до то, — говорила је прилично мирно. Од њега сам живјела радећи по кућама. Сада ће требати да ткам за војску.

Друга је говорила, носећи дјецу и тјерајући натовареног, риђег коњића, кратких ушију:

— Не бих ни одила никуђ, мрчна, од бездома, да могу од ове макањчади. Нека погинем на огњиште.

И заиста, на два три мјеста, стари нијесу напуштали куће.

— Хајте ви, — говорили су они породицама, Ми ћемо остати да видимо што ће Талијани чињети. Ако изгори ово шљеме, нека и ми ш њиме изгоримо.

Мен Ба

дане

Је о а виа

АЕ

О РИЦШИАЕ

мађари

Ају

"У УШЕ