Naša književnost

ПЕТ ПЕСАМА ХАЏИ ДИМИТАР 54

Жеив је он, жив! Тамо на Балкану, сав у крви, јечи без одушке, јунак, на грудима стиска рану, јунак, пун младости, снаге мушке.

На једну страну бацио пушку, на другу сломљену сабљу ону, очи мркну, глава клоне, уста куну сву васиону.

Лежи јунак, на небу само сунце жарко срдито пече; жетелка пева у пољу тамо и крв све јаче јунаку тече!

Жетва је сада... Појте, робиње,

те тужне песме! Греј, сунце, крути тај крај ропски! Ето, гине | и тај јунак... Али, срце, ћути! 4

Рај који падне за слободу никада не мре: њега све жали, земља и небо, звер и природа, песник га својом песмом хвали.

Дању му сенку чини орлица и вук му кротко лиже ране, над њим је соко, јуначка птица, како се смркне и како сване.

НПадне вече — месец му стражу чува, , | "звезде му обаспу небесне своде; | гора зашуми, ветар задува, = низ Балкан хајдучка песма оде!

И горске виле му на смену " певају дивне, кроз шуме густе, латано тазе траву зелену

и крај јунака све се спусте.

зрвдаеа

~ ==

+ РА Ме то

но“

ЗА 4