Naša književnost

162 Књижевност

јегу. Докопати се непријатељског оружја сада је била главна ствар. Још мало па ће нестати меци, онда ће Италијани то осјетити, јуришати напријед и запалити село. |

— Ти буди командир твоје дружине. Изврши задатак! — посљедње је било што му је рекао Милутин док се он пузећи враћао.

__У то вријеме десетак момака, као рој звијезда, дође у помоћ из другог села. Они су били послани од Штаба на чијем се терену вег дуже времена води огорчена борба са колоном, развијеном према Горњем Пољу. Ова колона се мрвила у повлачењу.

_ Брза паљба је испуњена густим детонацијама простор планинског краја и одјекивала у хладном и сухом дану. Митраљески рафали су се јасно распознавали у овој огњеној мрежи из које птица није могла умаћи. Сада су војници иза тенкоза и на брзину пронађених заклона почели да угрожавају герилу која је тек се времена на вријеме пуцала. Један од тенкиста био се допола показао из оклопа, храбрећи попадале војнике. Рако је скинуо на њега неколико пута, али он једнако није падао него је и даље „сијевао“ рукама и нешто узвикивао. „Ганк не мирује, зато ми се и измиче“, рече он, готово гласно сам собом „а баш овога би требало смаћи чим се тако прси“. Најзад једно крило Италијана, смртоносно погођено од нове гериле, нагло је да бјежи, док су се други прибирали, хваталн заклоне и непрестано тукли готово у свим правцима. Спасојева група успјела је да нападне колону са стране, из положаја гдје се брдашце везује за планину, и да се домогне првог плијена. Неколико пушака са масом метака и неколико црвених бомби било је довољно да помогне борце, вичне руковању разним оружјима на крају прве године устанка. Једна бреда такође им је пала у руке, али она је била нешто покварена, те није могла дејствовати.

Са одмицањем времена борба је јењавала. У једном од тих прекида групе су се повезале и споразумјеле да преузму гоњење но пријатеља до преко ријеке. Када су двојицу рањених другова дјевојке хтјеле да пренесу и превију, италијански пушкомитраљез их 1е подмукло уграбио и једну од дјевојака ранио а једног од герилаца, пресјехао преко леђа и на мјесту оставио мртвог.

— Виђи ти њиховог каваљерства! — рече Рако другу до себе. А ми њих пустили да своје рањене пренесу и превију.

Герила се сручила на непријатеља као песница код које су сви пости уједињени. Долазила је све више до разног оружја и мунипије, побацаног и остављепог на снијегу. Није дуго потрајало а фаштистичке колоне су почеле у нереду да бјеже, тек ту и тамо, по“

" мало, пуцајући. Отпор непријатеља је нагло цркавао. Бјежање је

настављено у неколико праваца, а дијелом и самим ријечним коритом које је било удубљено, усјечено у поље, Са планине, из збјега, спуштао се народ и први весели огњеви, у мраку зимске ноћи, запламсаше у кућама, озаравајући испаћена = прозебла лица људи, жена и нејачи.. 1 Јанко Ђоновић

| | | ! ; |