Naša književnost

502

Као да је предосећао да ће ускоро умрети, Бајрон у својој последњој песми пева о себими о Грчкој:

Време је да ово срце једном стане када је друга срца престало да креће, па ипак, кад ме нико волети неће да моје срце љубављу бар плане!

Али зар овде, зарсу данас

часи да душу муче ове мисли сада, кад одар хероја вечна слава краси и њена сен им на чела пада!

Мач и застава и крв са мегдана сад славу Грчке по свету разнеше! Ношен на штиту Спартанац древних

дана слободнији не беше! Прени се!-Ал не Грчка — она бдије!) Прени се, душо моја, и сети се, ВИДИ,

куда ти тежи крв, зашта срце бије, па своме извору иди!

Потражи што се не тражи, ал' нађе: војнички гроб је једини ти спас, обазри се, потражи где би најрађе починка нашао час!

То су последњи стихови које је Бајрон написао, то је његов песнички тестамент и лабудова песма у којој су сажета сва његова осећања и сви његови идеали. „Песма се цени као једна од најлепших, можда најлепша међу Бајроновим лирским песмама“ — рекла је Исидора Секулић у једној белешци (у С.К. Гласнику) и ми је наводимо јер не бисмо умели боље рећи; „У њој (песми) је старост и туга једног живота који је бучао као океан, па се морао уморити од тридесет и шест година; у њој је можда предосећање смрти; у њој још дрхти љубавни немир; У њој је тежња за борбом на бојном пољу коју Бајрон није дочекао; у њој је идеални занос за слободом, и за земљом чијој је слободи песник дао своје имање, и наменио свој живот.“

Убрзо после те песме, Бајрон је умро у Мисолонгију 19 априла 1824 од врућице, у тридесет и седмој години. _Његова смрт била је не

Књижевност _

само губитак за Грчку, јер је Бајрон у устанку био неизмерно користан својим моралним ставом и својом помирилачком улогом као посредник стишавајући неслогу устаничких вођа која је претила да упропасти устанак, него и за светску књижевност и културу.

Бајронов утицај у светској литератури врло је велики. За све време романтизма, али нарочито у његовим првим данима, Бајрон је био узор многим, често и најзнатнијим песницима у Европи. Ма колико свој и оригиналан, чак је и Пушкин осетио Бајронов _ утицај. Његов „Кавкаски сужањ“ носи трагове бајронизма, па се то осећа и у „ЕБгенију Оњегину“ и другим спевовима. Исто се догађало и у другим књижевностима, нарочито у Француза и Немаца. Немци су врло рано објавили целокупна дела Бајронова у добрим препевима. Већ 1828 у Цвикави __ изишла су Бајронова дела у тридесет и једној књизи од седамнаест преводилаца, а пре тога појединачно низ Бајронових спевова и драма.

Врло распрострањена, ова збирка Бајронових дела допрла је и међу нас, нарочито у Словенију, Хрватску и Војводину где је школска омладина добро знала немачки јер је углавном на немачком учила школе. Како је енглески у то време код нас мало ко знао, може се поуздано рећи да су наши књижевни кругови упознали Бајрона преко немачких превода. Али се може претпоставити да је било и непосреднијег додира.

По свој прилици први Србин и Југословен који је могао нешто више знати о Бајрону — био је Павле Соларић. Као секретар и пријатељ лорда Норта (Гилфорда), који се лично знао са Бајроном, Соларић је, пратећи свога лорда по Италији, морао још пре 1820 „од њега слушати о Бајрону који је тада био у средишту интересовања. Али први, за кога се зна да га је пажљиво читао, јесте учени Словенац Матија Чоп, у чијој се преписци _ неколико пута налази помен Бајрона. Сем тога, после Чопове смрти нађено је у његовој књижници шест књига које од Бајрона, које- о Бајрону.

ПН МИ НИ ТИ еп + и 5