Naša književnost

Биће занимљиво навести кад је први пут Бајрон у нас поменут у штампи, То је учињено вероватно у „Летопису“ 1830, у свесци 23, у „Писму једног Шибеничанина“ из Пирана, датираном 23 септембра 1827, где се помиње „ветишки лорд Бајрон“ који је „готово сваки цветак свог _умног и сладосног пера слави новорођене Греције, и њеног потомства, жертвовао“.

После тога Бајрон се све чешће помиње, али се тек крајем четрдесетих година може говорити о вском дубљем додиру наших песника и књижевних људи с његоБом поезијом и читавом оном легендом која је обавијала име Бајроново и привлачила људе. да се њиме интересују. Љубомир Ненадовић је први српски писац који о Бајрону говори као о песнику кога је читао и чију поезију донекле познаје. У његовим „Писмима из Италије“ на неколико места наћи ће се интересантне опаске о Бајрону, а у стиховима има реминисценција из Бајронове поезије. Зна се такође да је и Његош радо читао Бајрона. Његов секретар Милорад Медаковић у својој књизи „П. П. Његош — последњи владајући владика црногорски“ каже да се Његош грчким класицима у руском преводу много користио, „али му беше Бајмилија поезија, па радо читаше Ламартина, Лорда Бирона“ и друге велике песнике. И Његошев сестрић, мало познати песник Стеван Перовић-Цуца који је бајронски романтично погинуо у Цариграду, чита и диви се Бајрону, па у једној песми даје и израза томе дивљењу: ~

Царства, круне и државе, земље, неба све украсе, ја бих дао с презренијем Баирона имат гласе.

Најзад, може се говорити о извесном утицају Бајронове поезије код Бранка, Јакшића, Прешерна и Враза. Нарочито Бранкови спевови у понечем имају сличности са Бајроновим еповима. Још Светислав Вуловић приметио је сличност Бранковог „Стојана“ с „Ларом“, али се

| ј

503

и у другим спевовима може наћи бајроновских ситуација и подударности. Било би занимљиво упоредити „Ђачки растанак“ са Бајроновом младеначком песмом (СПИЈЕ дтећ Ке сто сеје Бо 5. И у Бранковој и у Бајроновој песми помињу се ђачко доба и успомене из младости, казује се жалост за прошлим данима; и Бајрон и Бранко помињу другове; и Бајрон и Бранко описују место у коме су се школовали. Све те подударности можда су случајне али постоји једно мишљење (Тих. Остојића) да је Бајронова песма дала Бранку по свој прилици „не само потстрек и идеју

за његову песму, већ вероватно и

цео план за реконструкцију“... После тих угледања, у нашој књижевности појавили су се и преводи. У своје време били су запажени _препеви Аце Поповића-Зуба (Лара лорда Бајрона. У Новом Саду, трошком Карла Хинца, 1860). Какви су, читалац ће најбоље сам пресудити, ако му цитирамо 22 строфу из другога певања:

Лежи Лара, ал не код предака. Где погибе, тамо му би рака, Мирно лежи, ма да без знамена И без попа и његвог спомена, Једна за њим тек ћутећ' уздише, Силно, верно, које важи више, Нег сва туга која се препише народима, кад смрт кнеза збрише...

Ипак, те исте године објављен је на нашем језику и један више уметнички препев из Бајрона; само се налази сакривен у једној чудној књизи која је анонимно објављена у Бечу под насловом УЗегђокКа Везаеда и Ка п5Кот Ра: зти, па је љубитељи Бајрона ретко примете. На крају ове расправе (писац јој је историчар Константин Николајевић) налази се латиницом, коју Николајевић предлаже за нашу азбуку, превод Бајронових „Тмина“ и „Невесте Абидоске“. У том старом препеву има неке лепоте. Али се мора рећи да Бајрон још чека песника који би његове стихове пренео на наш језик.

Б. К.