Naša književnost

Живот и дело Пушкина | - « | Га __ Д41

утанчаности израза, по суптилности с којом су дате, заједно с њима сродним стиховима утканим у спевове, ове песме такође доприносе Пушкиновој песничкој величини, Међу њима се нарочито истичу песме, посвећене Српкињи Амалији Ризнић и А. П. Керновој.

С љубавним су песмама у вези и они, у Пушкина чести стихови, у којима се изражава пријатељство према. друговима из Лицеја и неким другим пријатељима (,,25 октобар“).

А међу његовим дужим песмама, тако званим поемама и песничким приповеткама, после „Евгенија Оњегина“, за Пушкинова живота био је најпопуларнији, ма да није и најбољи, спев „Руслан и Људмила“. Предмет овога дела песник је узео из руских народних. умотворина, али су испитивачи нашли у њему многе утицаје; не само народних умотворина, него и западно-европске поезије, у првом реду Ариоста и Волтера („Девица Орлеанска“). Песник је у овом херојско-комичном епу показао поред суптилнога лиризма и хумора, што се-иначе тешко даје спојити, још и велико познавање народнога језика и фолклора. Он ће те народске црте доцније нарочито неговати у својим скаскама, у „Цару Салтану“ и осталим бајкама.

„Тешко је описати одушевљење и негодовање с којима је дочекана ова прва Пушкинова поема“, — писао је доцније велики дуски критичар Висарион Бјелински. — Присталице модерне књижевности уздизале су ово дело до небеса, док су противници били дубоко повређени. Они су у њему нашли много мана, па су га чак оптужили и због прикривенога атеизма, превиђајући добре и мело-_ дичне стихове, здрав хумор, много укуса, лепа поетска места и дух народних умотворина. Консервативни часопис „Вјесник Европи“ у више наврата жестоко је нападао овај спев и целу романтичарску

литературу, те је тако и нехотице допринео Пушкиновој песничкој слави.

Остгле поеме Пушкинове немају у толикој мери фолклорне основе. Може се рећи да је свака од њих друкчија, ма да један део носи. бајроновски печат, нарочито оне поеме које су постале пре 1825 (Кавкаски сужањ, Браћа разбојници, Бахчисарајски водоскок и Цигани). Касније, у „Полтави“, у „Бакарном коњанику“ Пушкин се ослобађа бајронизма, постаје зрелији и свакој поеми даје другу проблематику и другу форму. Али су-и „бајронске“ поеме значајне својом уметничком вредношћу. Једна од њих, „Цигани“, несумњиво је међу његовим најбољим делима. У овој поеми пева се о слободном животу Цигана које је песник гледао у Бесарабији. Њен јунак Алеко, згађен над хипокризијом и ропским духом грађанскога живота, бежи у степу и, заљубивши се у циганку Земфиру, прикључује се једном циганском племену. „Цигани“ су апотгеоза слободи.

„Бакарни коњаник“ и „Полтава“ — нарочито су занимљиви сако због садржине, тако и због идеја и симбола. Рађена мало у журби, због чега нема довољно јединства, „Полтава“ је ипак једна сд најбољих Пушкинових поема. Савршенство стиха и лепота неких описа, међу којима се особито истиче опис полтавске битке, дају