Naša književnost

ЗИДА РА и ЕДИ АЕ ти, аи ПАР зна И Иве њи ТИ А иу им у У > 3 ЊЕ 4 порт И

442 Књижевност

„Полтави“ нарочиту вредност. Романтична повест Марије, лепе кћери богатога козака Кочубеја, коју отима стари хетман Мазепа, и рат Петра Великога који код Полтаве побеђује Шведе упркос Мазепиној издаји, — та два мотива, преплићући се, дају необичну динамику овоме спеву. „Бакарни коњаник“, по замисли можда најоригиналнији Пушкинов спев, тумачи Петра Великог и његов преображај рускога света.

Многострани Пушкинов геније изразио се и у драми. Главна је од њих историска трагедија у стиховима „Борис Годунов“, писана шекспировском снагом и са дубоким познавањем руске прошлости. Извори за ову трагедију били су стари летописи и Карамзинова историја, а форма је узета од Шекспира, али је Пушкин, вођен уметничким нагоном, те шекспировске елементе толико изменио и пре: радио да су они постали потпуно оригинални. Проблем којим се Пушкин бави у.овој трагедији јесте однос између самодржавља и народних тежњи; предмет о коме се много расправљало у тајним друштвима и међу образованим родољубима. Борба између два отимача око власти, између Годунова и Димитрија Самозванца, пружила је Пушкину прилику да прикаже у јаким потезима руску прошлост и да кроз њу критички посматра своје доба и царски режим. Разумљиво је, дакле, што се ова трагедија није свидела Николају ], те је њено објављивање допуштено тек неколико година касније.

„Борис Годунов“ је једина велика драма, по обиму и обради једина права трагедија Пушкинова. Остале су, уствари, песничке приповетке у дијалогу, и пре би се могле назвати „драмским поемама“ него правим позоришним комадима. Руси их обично зову „малим трагедијама“.

Једна од њих нарочито је занимљива, јер је у неку руку интимно разрачунавање песниково: то је она драмска слика о Мопартовој смрти. Салијери, велики музичар, који се кроз занат уздигао до стваралаштва, али не носи у себи дар генија као Моцарт, трује због тога из зависти Моцарта.

„Зар је то твоја правда, Господе, — 5

вели Салијери —

да дар свештени, гениј бесмртни не дајеш оном који изгара

у љубави, у жртви усрдној,

у вечном раду и у молитви, већ озараваш главу безумног

и пустог ленивца, Моцарта тог“

Пушкин је ту подвукао ону основну разлику између правог умотника и обичног артиста у уметности: уметник увек носи у себи нешто непојмљиво и немерљиво помоћу чега уздиже своје дело међу велике уметничке творевине, док занатлији остаје само способност да схвата величину уметникова стварања, али не да јен достигне. Сем тога, Пушкин, који је ову малу драму писао 1830,