Naša književnost

МР РО

ДРЕ

МИ јр ИРА

Ра

и.

|" ЕУ, ~

та широка слика живота истакла би „Оњегина“ над већину књижевних дела овога рода, али он има још врлина: савршенство форме и композиције, стих и језик који још нико није успео превазићи. Пушкин је, стварајући ово дело, употребио најсуптилнија средства уметничкога израза. Отуда је овај спев готово непреводљив, Његова лепота и у најуспелијем преневу може се само назрети, али никад потпуно схватити;

· Што баш амо да вас сведе пут Ја сад за вас ништа не бих знала, У тишини, где сам на сБет пала, не би срце цептело к'о прут..

= каже Татјака у писму Оњегину, али то писмо треба читати у оригиналу да би се осетила сва лепота Пушкинова израза.

=

Рекли смо да је „Евгеније Оњегин“ дело у коме је руска психа изражена у потпуности и до савршенства. На ту Пушкинову особину да крај све велике западно-европске културе којом је прожет, он остаје претставник рускога духа и песник руске душе, ми смо обратили у више махова читаочеву пажњу.

Али ма колико био Рус, у Лушкина је за дивљење и чудесно како у његовом руском бићу нема ничега што не би било у исти мах и опште човечанско. Ова велика особина рускога човека и руске кулгуре није изражена само у Пушкина, него и у других писаца руских, али је у Пушкину нарочито усавршена и видна. Ма да помешане крви.и племић старога рода, Пушкин је ипак дубоко понмао руски народ, његов живот и његове тежње, налазећи у исти мах у њима црте заједничке целоме човечанству.

_- У својој драми „Борис Годунов“, он слика покрете маса и душевна стања пука као да је изишао из мужичке избе или из кућице московскога пучанина и као да је живео у доба Бориса Годунова. Али у исто време он их тако описује да ви осећате да су такви покрети маса и душевних стања својствени не само руском Кароду него и целом човечанству. У тим појединостима он увек слика оно опште и вечно у збивањима и душевним стањима. Ова стваралачка особина која карактерише велике уметнике може се видети и у другим његовим делима. У „Капетановој кћери“ он описује побуну Јемељана Пугачева, његову околину и сав тај сељачки свет који тежи да се дигне из ропства с толико уосећавања као да је све то гледао и проживед у многим епохама и под различитим поднебљима. ЈУ „Дубровском“ он даје слику патријархалнога света у феудалном систему и оба главна типа старинских руских спахија: на једној страни, Дубровски, „баћушке“, очеви. и хранитељи својих сељака, који су више старешине једне велике задруге него феудални господари; на другој страни охоли експлоататор Тројекуров, у кога ловачки пси боље живе него сељаци, а све девојке пре удаје морају да прођу кроз његов харем. И у тој, тако