Naša književnost

ери еј пинве

Хроника _ па шк и Јој · 113. х ка пре

сунсао који они намећу, у укупном резултату хтења и тенденција: — основна

пдејна устремљеност дела, — само је индивидуализиран и конкретан вил

смисла који сама животна стварност у себи садржи.

У својој најсадржајнијој комедији Дунду Мароју, која је свакако једно од најзначајнијих наших позоришних остварења све до појаве Стеријиних друштвених сатира, Држић је, у стереотипним оквирима које му је давала плауговска ренесансна комедија; тражио врела својој јаркој. инспирацији у самом животу, у друштвеној стварности свога родног града. Његово изванредно осећање за комично није га, као толике друге писце из епохе Ренесанса, одвело у књишко варирање већ опробаних књижевних тема и вештих позоришних обрта, који су, у најбољем случају, у стању да изазову смех без трајнијих мисаоних и осећајних одјека. Остајући извана у границама плаутовске комедије, Држић је у Дунду Мароју настојао да ренесансне позоришне шаблоне испуни живим елементима стварности, да им да реалну унутрашњу вредност, да их освежи смелим акцентима комичног разоткривања живота. Формално, по свим спољним елементима радње и заплета, чак по лицима и њиховим сценским функцијама, Држић је сав у класичном ренесансном комедиографском стилу, оном стилу који више припада времену него самом ствараоцу. Суштински, по садржини којом је тај општи позоришни калуп испунио, Држић иде у велике позоришне ствараоце свога времена. Не огрешивши се о неписане прописе и законе ренесененог схватања комедије, сн је остварио један посебан, сасвим жив, изванредно рељефно остварен свет својих уметничких фикција, свет у коме, и поред тога, није тешко открити изистинско друштво Дубровачке републике онога времена. Ако, дакле, Дундо Мароје и може да изазове асоцијације на слична остварења онога доба (без обзира да ли се ради о Макијавелију или неком трећеразредном писцу) он стоји, по свим својим унутрашњим елементима, по снази своје садржине, по реалистичкој убедљивости у сликању једне одређене друштвене средине, као сасвим оригинално и у тој оригиналности изузетно снажно дело.

Конвенционални плаутовски обрасци о шкртом оцу, распусном сину, превејаном слуги, галантној куртизани, виспреном негроманту итд., који су у комедијама онога времена већином претстављали само нужне полуге за покретање исто тако. стереотипног заплета, код Држића су остварени као живи људи од крви и меса, с таквом снагом индивидуалне и друштвено-историске конкретизације, да својом истинитошћу разбијају све вештачке и механички ство: рене оквире у којима су присиљени да се крећу. И шкрти отац, и распусни син, и превејани слуга, и сва остала лица нису у овој Држићевој комедији само функције драмског заплета, у стилу комедије дел арте, као што је то у многим другим сличним комедијама; њихови међусобни судари и сукоби, који се одвијају у ренесансном стилу заплета мотивисани су сасвим реалним чиниоцима снова, страсти, хтења, интереса: сценски заплет ту је уствари само спољни израз једне унутрашње драме живота. Носиоци те драме остварени су као целовите личности с дубоким јединством индивидуалне конкретности и друштвене типичности. 6

(Основне карактеристике својих драмских ликова Држић је тражио у њиховом односу према средишњем проблему времена: богаћењу. Економски посматрано, било је то доба пуног расцвата трговине, која је окретним и

8 Књижевност