Naša književnost

%

слободним духовима отварала неслућене могућности друштвеног просперитета; психолошки оцењено, то је време када, по сажетом Марксовом изразу, „нагон за богаћењем и тврдичење преовлађују као апсолутне страсти“. У Дунду Мароју те су основне покретне страсти времена показане у пуном дејству, и као субјективни психолошки мотиви који покрећу лица, и као објективна реалност ренесансног друштва ослобођеног феудално-религиозних стега. Комедиограф од живог реалистичког инстинкта, Држић ни ту није поступио схематски: он је осетио како те страсти, разбуктане у разним околностима, ношене различитим темпераментима, опредељене посебним циљевима, попримају сасвим индивидуалну боју, сасвим лични карактер и тон. Опште ту се, тананом стваралачком конкретизацијом, без остатка претвара у лично, а индивидуално, промишљеним испољавањем особина у одређеним околностима, добија карактер друштвено типичног.

Карактеристичне ликове епохе, дакле, Држић није сагледао ни једнострано, ни уско. Настојао је да их, по ренесансном схватању човека, да у живом обличју, снажне у хтењима, темпераментне у испољавању, у рељефној пуноћи нагона, воља и стремљења. Ту пуну меру психолошког реализма он је једнако применио готово на све ликове: и оне централне, који су носиоци драмске проблематике у пуном облику, и оне споредне, који употпуњавају живописну слику епохе. Но све њих заједно, и шкртог оца, који „ни ије ни пије за мање спенђат а веће акумулат. и у чијој се кући морају задовољавати „с печом меса и с кринцом јухе, којој се дно узвиди како у мртвом мору у Локруму када је бунаца“; и распусног сина, чија је сва филозофија у томе да дукати имају само једну сврху: „да се пије и ије и трумпа“; и виспретног слугу који, по својој здравој памети и народној лукавости, окрећући бригу „узможних“ у весеље „убозих“, настоји да се провуче кроз живот са што више радости, итд. итд. све њих заједно Држић не даје у непристрасној светлости случајног посматрача, који је у свему томе изнад страсти, хтења и тенденција, него их остварује са страшћу комедиографа који у њиховим поступцима, њиховој психологији, њиховом друштвеном ставу види објекте за истиниту критику комичног изобличавања. Ако би се Држићев стаг тражио, не посредно, у начину како обликује своје ликове и њихове међусобне односе, како сагледава стварност у којој се они крећу, живе и делују, дакле како уобличава драмску материју, него директно, у декларативном 06лику, као готову формулу, онда се не би смело заборавити на речи негроманта из пролога; које иду у најзначајније мисли тога доба: „Туј не има имена „моје“ и „твоје“, да је све опћено свијех, и свак је господар од свега. А људи који те стране уживају људи су блазн, људи су тихи, људи мудри, људи разумни. Нарав, како их је уресила памети, тако их је и љепотом уљудила: сви опћено узраста су учињена; њих не смета ненавидос, ни лакомос влада; њих очи управ гледају, а срце им се не машкарава; срце носе прид очима, да свак види њих добре мисли; и, за другијем мојијем бесјеђењем не доморит вам, људи су који се зову људи назбиљ.“ Ф

Са тог демократско-прогресивног гледишта, прожетог хуманистичко-утописким елементима, Држић је сагледао друштвену стварност Дубровника, ценио карактере људи, извргавао руглу слабости и настраности, величао оне елементе који су му се учинили позитивним квасцем напретка и среће. Није, према томе, ни мало чудно што је у Дунду Мароју, у неколиким ли-