Naša književnost

116 | И а | Књижевност

Редитељ ингениозне фантазије, која се отима животним низинама и тежи слободном царству асоцијација, Бојан Ступица је у овом Држићевом делу, које је тешко од реалистичке садржине, приступио као неуобличеној материји, која тражи интервенцију редитељеве уобразиље да би се преобразила у занимљив спектакл. Нема сумње да је оваквим захватом, који је још јаче подвукао елементе комедије дел арте, отупљена изванредна оштрина Држићевог реализма у цртању ликова и давању догађаја. Зар је у приказу Дунда Мароја, дела које кипти реалистичким елементима хумора и сатире, било потребно, за постизање комичног ефекта, оно спуштање шкртца у бунар, или пењање његовог слуге уз фасаду» Оваквим јевтиним елементима комичне фантазије, у делу које има своју озбиљну уметничку Бредност, убија се онај дух истинитости у КОомИчЧНОМ сликању стварности, који је велика снага Држићевог реализма. Исто тако, зар је у овом делу, тако снажном по својим хуманистичким елементима и својим прогресивним тенденцијама, била потребна она мелодрамска патетика у приказу оца који лута светом тражећи кћер» Оваквим оперетским елементима, у делу које се прелива од пренагомиланог животног искуства, разара се онај дух истинске човечности, који је велика морална лепота Држићевог комедиографског стила.

Ансамбл Југословенског драмског позоришта, који све више добија физиономију једног заокруженог колектива, уложио је племенит напор да велико Држићево дело, уосталом глумачки необично захвално, прикаже у свој његовој снази, ведрини и лепоти. Иако је ту и тамо, у вези с редитељевом концепцијом, и било претеривања у тражењу комичних ефеката спољним средствима, мора се признати да је игра целог колектива, којој је редитељ успео да наметнг брз али одмерен темпо, била на завидној уметничкој висини. Као сигуран знак озбиљног напредовања у тражењу јединственог стила интерпретације, треба поменути две мале улоге (италијански крчмар и трговац Сади) које су, уобличене дискретним али снажним средствима, биле вешто уклопљене у композицију целине.

Дубровачког трговца Дунда Мароја тумачио је Карло Булић. У изванредно погођеној масци, која је својом сугестивношћу превазилазила упечатљивост унутрашњих израза, првенствено у речи и кроз реч, он је дао лик дубровачког тврдице као окрутну и неумољиву патриархалну појаву, која је жртва своје сопствене слепе страсти тврдичења. Можда би извесни акценти људске мекоће и дирљивости, на местима где текст за то даје могућности, учинили овај лик убедљивијим. Јер, у њему Држић није сликао само идеју тврдичлука као порока, него и као, у датим условима живота, разумљиве људске особине.

Јоза Лауренчић као Помет дао је једну од својих најдирљивијих интерпретација. Широк, душеван, брз на мисли и језику, његов Помет био је, у неприкосновеном стилу комедије дел арте, у којој је Лауренчић ненадмашан мајстор, прави покретач свих комедиографских заплета, више по ћуди разбарушене фантазије неголи по рационално уоченој потреби интереса. Питање је, само, није ли се оваквом интерпретацијом, датом с изванредном свежином израза и лепотом боје, ипак мало извитоперио Држићев лик слуге, као гласника оног најнижег друштвеног слоја, у чијим мислима и осећањима, прожет и сам њима, аутор види победоносне идеје будућности 2