Naša književnost

ји све фи ЈЕ

М

Хроника ~ =

ковима, изванредно моћно оствареним, проговорио сам народ не само својом филозофијом и својим схватањима, него и, елементарно и грандиозно, својим духом и својим хумором, разорно оштрим и сликовитим. Дух Дунда Мароја, то је дух пробуђеног народа, ослобођеног свих стега и конвенција, дух истините критике преживелих облика живота и наказних људских настраности, дух бодре вере у вредност човека и живота, дух борбе за извојевање пуне слободе у којој не човек моћи да живи свим чулима, свим мислима, свим осећањима: дух Ренесанса.

У једној својој студији о језику Држићевог књижевног дела, Милан Решетар је, занемарујући уметничку страну проблема, савесно и стручно указао на то с колико је осећања и смисла Држић руковао народном језичном материјом свога времена. Подробнија уметничка анализа Држићевог изражајног рудимента, и форми у које је тај рудимент писац стављао, показала би колико је и у језичној области Држић био, и по инстинкту и по свесном хтељу, велики уметник-реалист, који своја лица, по нужности драмског поступка, уме да сагледа истинито и у њиховим изражајним особеностима; и то не само по томе што се, уопште узев, разликују језично по крају из кога су ин по социјалној средини којој припадају, него и по својим сасвим индивидуалним својствима и ћудљивостима, по оним једва ухватљивим ситним појединостима у којима се такође, и не мање, испољавају социјални морал, карактер и темпераменат једног бића.

Изложено опакој ћуди манијака и фанатика по самостанима, који у безбожном писцу нису могли видети величину ни у његовом делу вредност, Држићево дело Дундо Мароје није сачувано у целини. Да би могло да се приказује, Марко Фотез је, још 1938, дописао свршетак, састављен из Држићевих реченица нађених у другим делима. Прилагођујући Дунда Мароја, дело ренесансне композиције и ренесансног духа, потребама једне модерно схваћене позорнице, која тражи сажете драмске изразе и акценте, он је знатним скраћивањем текста и елеминисањем великог броја лица, усретсређујући све око основног драмског тока, целом комаду дао облик и дух комедије дел арте. Ако је тиме, нема сумње, добио у драмском интензитету развитка радње, па, према томе, и у континуитету комичних и сатиричних елемената, он је знатно изгубио на ширини слике ренесансног друштва, на пластичности социјалног рељефа и богатству ликова и догађаја. Иако је дописани свршетак комедије у пуном складу са целином (сем једне комичне тираде о женама, која је, ма да Држићева, другог карактера и тона), и о њему би се дало дискутовати с обзиром да је сам Држић, наговестивши да су стигла нека писма, дао могућности и за нешто друкчији расплет, у коме би изванредно пластично насликан карактер шкртца, друкчији од свог плаутовског претка и свог молијеровског потомка, добија још неколико јарких црта.

На сугестију управе Југословенског драмског позоришта Марко Фотез је приступио делимичној преради свог драматуршког захвата у Држићево дело. Од знатнијих промена, треба поменути поновно увођење неколиких ликова, у првом реду трговца Садија и крчмара, који доприносе колориту целине и појачавају ренесансни дух комедије. Нажалост, и у овој новој варијацији, прерађивач је остао код своје концепције о могућности спајања Помета и Трипчета, чиме се, несумњиво, добило на драмском интензитету, али не толико колико се изгубило на реалистичкој слици живота.

8“