Naša književnost

.

СЕЋАЊЕ ЧОВЕЧАНСТВА

2

Есеј о облику и суштини књиге

„--Поколења пролазе, а друга долазе на њихова места. Некадашњи богови почивају у својим пирамидама. Нема више оних који су те куће градили...“

(Из песме свирача на харфи, 1955—1790 пре наше ере)

Као тешки печат, лежи даљина-над поколењима прохујалих векова, и слојевима лаве, земље и заборава брани своју тајну. од познијег уплитања и радозналости.

Студено и страно уздижу се камени скелети угашених градова, умукли олтари и под теретом времена посивели кипови. Тек када су се руке које су камен резбале, које су оне куће градиле, снагом писма такле нашег срца, лагано су се отварале вратнице које су уводиле у дубину претставе и ми смо, пипајући, улазили у земљу успомена. Секунда која јасно заблиста из ноћи времена постаје реч и израз прошлог живота, поново пробуђеног снагом слике и писма.

Пре свега писаног, постојала је слика. У зимској усамљености пећина, у старијем каменом добу, сањао је ловац и призивао поворке дивљачи за будућу сезону сунца. Испупчења и издубљења у стенама пећина будила су снаге уобразиље, А рука човекова, пипајући, исправљала је облике и повлачила црте. И тако су постаЈала прва насликана бића, чудесна у дубокој Роа дивљи биволи, антилопе, ирваси, мамути, коњи.

Легенда о кружном току године претставља ЕЕ сазнање велике законитости природе. У тој легенди симболизирани су сви

Људски односи. ЕЊој су посвећене мађиске слике обожавања ране уметности и први заноси проналазача писма,

Зими, сунце тоне у неплодно камење брегова. Са њиме ишче-

зава и плодност животиња и земље. Ишчезава и светлост која даје топлоту, престаје триумф лова.

Сунце које се враћа, враћа и живот. У пећинама из млађег каменог доба нађени су трагови раног култа сунца. Знаци рађања сунца на обојеним колутима пљоснатог белутка, крстови, линије лествица, очи и биковске главе, онакви какви су се поново јавили у критском алфабету, који је проистекао из сунчаних знакова.