Naša književnost

|

= У

„ата ЈЕ

=

Бе у

тати научних истраживања, историске хронике и религиозне песме. Пре неколико деценија, ископане су те библиотеке са земљаним таблицама и отргнуте од заборава.

_ Од 1802 познато је читање клинастог писма. Гротефунд је био први коме је пошло за руком да га протумачи. Од 1822 почели су Јунг и Шамполион са дешифрирањем хиероглифа.

Поред писма на камену, у Египту је већ било и књига у облику тубе, писаних на папирусу. То је био облик књиге у старом веку и задржао се до првих хришћанских столећа под именом „ротулус“ — свитак. У облику тубе савијане књиге могле су бити врло обимне. Папирус „Харис“ (Британски музеј у Лондону) дуг је око 46 метара а 40 сантиметара широк. На њему је забележена и песма свирача на харфи. Сазнање пролазности одјекује из те песме, која је могла одјекивати пре четири хиљаде година, и указује на старост поколења градитеља пирамида, у то доба већ давно угашеког, као и како су они из царетва Кеопса и Кофренса гледали уназад у простор минулог, коме дно и почетак леже дубоко у ономе што. је без почетка:

„Чуо сам говоре Имхотепа и Хардедефа, чијим речима се свуда говори — шта су сада њихова почивалишта»

Зидови су разорени, а градови не постоје, као да их никада није ни било...“ . | :

Египћански песник не јадикује као Јоб из Старог завета. Он саветује живе да у позитивном раду и радости проведу живот:

„Умножи оно добро што имаш. Не пуштај срце да ти се умори. Следуј својим жељама и створи себи судбу на земљи према жудњи свога срца — док ти не дође дан јадиковања... Погледај, нико не односи своја добра са собом. Види, од оних који су отишли нико се не враћа...“ |

Око шест стотина година касније, за време 19 династије, ученици писма у Египту преписали су у виду школског задатка учења својих старих мудраца. Тим вежбанкама са сумњивом ортографијом, са празнинама и недостацима, захваљујемо и спасење оних текстова који говоре о вредности писарског сталежа и значају вештине писања а чији су оригинали ишчезли и изгубљени.

То је учење које је један човек именом Дуауф саставио за свога сина, када га је водио у престоницу да га да у „школу књиге“. Он му описује тегобу свеколиких заната и хвали сталеж писара који живи у тако блиским везама са великанима земље. Он

говори о уморима каменоресца који ради са длетом, берберина који.

до позне вечери лута улицама тражећи кога да обрије, зидара који из муља Нила мучно саставља материјал за грађевине и са напо ром зида, о тешком раду вртлара и земљорадника: „и он је уморнији но што се може исказати.“ „Ткачу у радионици горе је ножени. Обућару је сасвим рђаво. Он вазда кука, а оно у шта загриза кожа је.“ ..Одвраћа сина од заната израђивача стрела, периоца рубља, ловца птица и рибара. Нарочито овај. последњи занат опа-

аи паран