Naša književnost
Прилози проучавању Ст. М. Љубише 5 203
1
Да ли су, питао сам се полазећи сасвим од почетка, све оне такозване поуздано утврђене, основне истине о "Љубиши до краја истините .. Чисто начелно говорећи, дозволите да посумњамо у њих, и да, чисто начелно такође, покушамо поново да их проверимо! По-
сле свих накнадних испитивања, истине морају да се држе: оне се не.
могу мењати од једног до другог испитивача и од једног до другог испитивања. А ако се.то не догоди, ако се не држе но се мењају, значи да уопште нису биле истине, ма колико дотле једногласно и непрестано биле понављане. Сама по себи, метода којом ћемо се послужити да до тога дођемо, биће јако припроста и досадна. Али шта ће то да мари, ако само буде хтела да се покаже корисна» Пођимо, дакле, од почетка, то јест од библиографије.
Живојиновићев оглед о Љубиши — ваља нам то имати на уму — стварно је синтеза свих раније утврђених истина. Проверавајући их код њега, проверили смо их и за његове претходнике. Као критичар, усто, Живојиновић је човек озбиљан. Њему није потребно ниједног тренутка помињати важност и значај библиографских података. Ниједне речи не мора се потрошити на објашњавање како они садрже каткад занимљиве, а каткад врло важне и драгоцене стварне чињенице, неопходне при проучавању не само појединих писаца, већ и читавих временских одељака и књижевних покрета извесне књижевности. Потпуно обавештен о свему томе, Живојиновић ни у издању које је приредио, ни у својој књижевној студији није, разуме се, пропустио да нам брижљиво саопшти Љубишину библиографију, коју је — служећи се њом непрестано — морао свакако потпуно утврдити. У пуном њеном опсегу он јењу даоу Садржају издања које је приредио, а у својој студији служио се њеним појединостима према потреби.
"Са каквом пажњом, и са колико је труда радио тај одиста важан и значајан посао, могло би се, примера ради, судити по приповеци Суд добрих људи, из прве књиге. Код те приповетке садржај бележи ове појединости: „Написана 1878. штампана по смрти пишчевој у Српској Зори за 187%; потом 1882 у Приповијести Ст. М. Љубише, Панчево; 1924. у С. к. задрузи, св. 177“. Као библиографски податак то се чини збиља потпуно, збиља беспрекорно. Но ако није» То би, ваљда, морало бити право чудо!.. Ја не знам да ли је чудо. Али то не значи да не бих могао да се запитам: откуда, на пример, Живојиновићу обавештење да је приповетка Суд добрих људи „написана 1878“, пошто се мора поћи од претпоставке да га није измислио Саопштавајући га на начин као да се у њега уопште не може посумњати, он је, истина, пропустио да нам наведе свој прави извор. То је, могућно, па чак и врло вероватно, чврсто постављање једног одбранбеног насипа сваком нашем питању. Али, ако нас не заплаше никакви књижевни ровови ни критичарски бедеми, онда то може бити не мала грешка.
ПТ.