Naša književnost

204 Е Књижевност

Јер — не оклевајмо кад смо ударили на бункер! — ако је приповетка. „штампана по смрти пишчевој у Српској Зори за 1879“, шта то мари, и шта, молим вас, управо доказујег Још поготову ако јој то није морало бити први пут! Но ако је Живојиновић дубоко веровао да је она тада први пут уопште штампана, преварио се. Први пут објављена је она неких шест година раније, управо 1873, дакле још за живота ЈЉубишина, у „правничко-управном листу“ Ргауи. Тај лист је — што критичари случајно нису знали __ штампан латиницом, почео излазити те, 1873, године у Задру, а његов „властник, издаватељ и одговорни уредник“ био је Антун Шимонић, У шестом броју, од 30 рујна (с. 168—172), штампана је Љубишина приповетка под општим натписом Суд добрих људи, испод којега се налази и посебни: Грабежд јевојаки. На крају, место потписа, стоји: Из збирке С. Љ. И сувише јасно, према. томе, да оно што је штампано 1873 није ни у ком случају могло бити писано ни написано 1878 године!

Није незанимљиво поново се запитати: откуда Живојиновићу то погрешно обавештењег Претпоставили смо да га није измислио. И нисмо потпуно, већ само делимично погрешили. Доиста, основу за њега није он измислио, већ просто нашао код другог, али — на жалост, разуме се — пропустио да то наведе, Слепо поверење његово у Љубу Јовановића, као историчара, Приморца, земљака и познаваоца ЈБубишиног живота и дела, осветило му се. Основно обавештење, као такво, првобитно је Јовановићево. У своме предговору – Живот и рад Ст. М. Љубише — уз другу књигу Причања Вука Дојчевића, говорећи о томе како ће ЈЂубишино име бити сачувано „у српском народу баш оним што је било само еписода његова раднога живота: његовим списима“, Јовановић је додао: „Кад је умро, остала је у његовим рукописима мала цртица „Суд добрих људи“, те је штампана у „Српској Зори“ .. 3) Што је у Јовановићеву мишљењу збиља занимљиво, то је чињеница да он ниједном речи не помиње ништа о томе кад је ствар писана. Би. Очигледно да он то није знао, па кад није знао, није хтео да се до-

мишља ни да нагађа. Живојиновићу се ово, не знам због чега, чинило сувише скромно и неувиђавно. Књижевник и књижевни критичар треба да буде и логичар. А кад је тако, какав би он критичар био, ако ствар не би извео на чистину! Његова логика је ту хтела да буде до краја логична, и навела га је на рашчлањавање Јовановићева тврђења, па отуда и на закључак: ако је, кад је Љубиша умро, „остала у његовим рукописима мала цртица Суд добрих људи“, онда је то само зато што је она тада, у години његове ; смрти, и писана, но писац није стигао да је објави: смрт га прете Е кла. Свакако, чисто логички говорећи, расуђивање јако правилно, | па опет сасвим погрешно. Као што смо се уверили. | Како настају бајке, како се гранају и прелазе у књижевну исто-

,

г) С. М. Љубиша: Причање Вука Дојчевића П, Скз 81, Београд, 1902, с. ХХХШ.