Naša književnost

47

НИ СИ ИД

|

210 Књижевност

пропратио њено објављивање једном оваквом белешком од стране уредништва: „Са особитом радошћу поздрављамон у ћирилицом писаној половини српске књижевности нашега дичнога књижевника Стјепана ЈЉубишу, за којега би се с правом могло рећи да је Његуш у прози“) — Већ и на први поглед, белешка је достојна сваке пажње. Прво што из ње произлази, то је да је Владан Ђорђевић, дакле, Љубиши кумовао и крстио га именом Његоша српске прозе. А друго, друго је важније, ма да је промакло незапажено. Кум је, као што се већ обично догађа, касније потонуо у потпун заборав. Али име које је дао, остало је. С разлогом или без разлога, когод је потом о Љубиши писао, помињао је ово име. Но нико није ни покушао да се пренесе у тај почетак 1875, кад је до кумчета, које је, без обзира на године, представљало тек даровита књижевног почетника, доспело то збиља велико и славно име. Колико дубоке, колико праве истинске радости морало је оно причинити и сасвим трезвену човеку какав је био Љубиша. Колико поноса — добити га; колико славе _- носити га. Колико дубоко искрене жеље — чак " ако се раније на то никад није мислило — оправдати га и потпуно заслужити својим радом. Које јавно одликовање, која министарска похвала, која царска лента дала се, у Љубишиним очима, поредити са овом славом!-.. Владан Ђорђевић је, поново кажем, доиста био стари мајстор; нико Љубиши за живота, ни пре ни после тога тренутка, није причинио већу радост.

Ко нам чини радост, мислите ли да нас не задужује Још колико! Без нарочите и формалне обавезе, ми смо му обавезни више но тамо где стварно дугујемо. Можда не верујетег Погледајте само Љубишин књижевни напор пре и после овога тренутка! Не чини ли вам се као да се он сав свео на ове последње године живота које су му преостале» Не чини ли вам се да је он тек тада, у тим последњим годинама, прегао читавим својим даљим делом да пружи разлоге и да заправо своме књижевном кумуг Па су можда и Причања Вука Дојчевића у Српској зори имала да буду што мн Лажни цар Шћепан Мали у делу Његошеву2 Или..2 Но у 1875 години пред њим су људи који у њему гледају Његоша у прози, пред њим је широка позорница на којој се може огледати, пред њим је београдска Отаџбина и Србија. И од дванаест свезака часописа из те године, три само немају ништа од Љубише. Проклети кам, који је почео да излази јануара, завршен је,у мајској свесци. Свеска за јун и јул немају ЈЉубишиних прилога. Но већ она за август има Крађу и прекрађу звона. (То није, како је Живојиновић забележио, трећа, но друга књига Отаџбине). Објављена августа месеца, приповетка је морала бити написана про тога времена, разуме се. Када је то могло бити2 У јуну, јулуг Немамо засад података. Да ли су Приповијести, код Претнера у Дубровнику, дотле биле већ изишле» Не верујем. У сваком случају, не знам. Је-

24) Отаџбина, ПИВА ава Бе 1