Naša književnost

Прилози проучавању Ст. М. Љубише 209

немо, да се окрепимо, па да пређемо на оно што чини срж књижевне критике: писца и његово дело. Смео логичар кад за то није било претеране потребе, он се овде, кад је то и могло и гребало, није хтео да осмели па да претпостави као јако вероватно: како су Поп Андровић нови Обилић и Крађа и прекрађа звона могли можда бити најпре намењени управо Владановој „биоградској Отаџбини“. Мислим да разлог који би говорио за то није један. Кад тако нешто кажем, не помишљам само на оно о чему нам је очуван врло леп спомен код Виловског. Говорећи о тој ствари, Виловски је, истина, доста опширан, али ћу га навести у пуној тој његовој опширности, пошто нам она овде, случајно, може бити од користи. „,... Када је — каже распричани, или још боље: расторокани, уредник Српске зоре — његова приповетка „Проклети кам“ изишла у Владанову листу и кад је од уредника, уз изјаву захвалности, примио први и, за наше тадашње књижевне прилике, доста угледни хонорар, његовој радости није било краја. Доиста чудновата и загонетна појава! Љубиша, који је некад био најпопуларнији Србин у Далмацији и ваздан навикао на јавна одликовања и свечане овације; ЈБубиша, који је 1874 године на ратном броду, пре; острвом Висом, у име народа краљевине Далмације поздравио владаоца и из царевих руку примио ленту Франца Јосипа; Љубиша, који је био научен да из уста министарских прима ласкаве изјаве хвале и признања и коме бејаху већ и додијале оне многе почасти, којима је у свом интересантном и бурном јавном животу предусретан, радовао се као какав гимназиста првом српском књижевном хонорару, који је више ценио, него сва одликовања и све овације“ 11)

Врло добро запажена и наивно приказана, као што се види, Јубишина радост остала је за Виловског „доиста чудновата и загонетна појава“. Утолико пре што ју је приписао само хонорару, а тај хонорар, поред све своје озбиљне „угледности“, није никако довољан да објасни такву радост којој „није било краја“. Кратковид да запази право разјашњење, Виловски није ни осетио несразмеру између такве радости и детињастог разлога који је пронашао да је себи протумачи. Како би то могао бити само „први српски књижевни хонорар“ којем се Љубиша радовао „као какав гимназиста“2! Свакако да се он и њему радовао, и морао радовати, али није то могло бити оно што је он „више ценио него сва одликовања и све овације“. Нешто сасвим друго било је ту по среди, што је те његове радости било потпуно достојно, што је било достојно њега као човека и као писца, а што је Виловски, опет, претерујући у једностраној склоности да све објасни новцем, превидео и није осетио. Тај други, и прави разлог пружио је Љубиши стари мајстор за сличне ствари, Владан Ђорђевић, који је, доносећи у првом, јануарском, броју Отаџбине за 1875, приповетку Проклети кам,

77) Т. Стефановић Виловски: Ст. М. Љуб 5 7 а 5 ТУ убиша. Успомене и утисци. Котор,