Naša književnost

212 : Књижевност

ла побегнемо од стварности. А кад мора, онда је даље питање: како би витез Љубиша, носилац царске ленте Фрање Јосифа, заступник народа краљевине Далмације у парламенту, „научен да из уста министарских прима ласкаве изјаве хвале и признања“, могао јавно, и јасно, и глупо, да покаже стварне своје срдачно успостављене везе са београдском Отаџбином, то јест са Србијом> То што је он био Србин, и што је природан пут његових књижевних и других наклоности водио ка Београду или Цетињу, није му никако олашкавало положај. Ни као књижевнику, још мање као политичару који за собом има народ Боке. А кад је то, и који политичар изнео ЖИВО своје срце свету на пазар, и пустио да у њега бистро загледа пријатељ и непријатеље Није то нимало морало бити, и свакако да није ни било, из уско схваћене бојазни за себе и своју личност, но много пре, и много више, из осећања најпростије тактике одбране и заштите принципа који надраста сваку личност, и у чије име човек од ума и срца стварно дела. Па опет, поред свих предострожности које је разложно предузео, нису ли политички противници касније управо те везе Љубиши пребацивали, и за њих га оптуживали и сум њичИли.1%)

Те сад, кад је тако како јест, треба ли овоме још што додатиз Може бити, али стварно ситницу, ма да занимљиву и, за оно 0 чему је реч, прилично карактеристичну. Знајући добро шта је, _љети 1875“, свесно написао у предговору Припови ЦЕВИ 1 знајући још боље с киме може имати посла и објашњења, ЈЉубиша је морао настати да накнадно искупи реч дану тамо. Зато је Дубровнику, забавнику ваљало, ма и 1876, донети Крађу и прекрађу звона и Попа Андровића новог Обилића, које дотле заиста није био донео. Што је издање збирке латиницом, носећи на корицама годину 1875, дотле можда било изишло код Претнера у Дубровнику, ништа није марило. Као што ништа није марило ни то што је издање исте збирке ћирилицом, само под насловом Приповијетке Стјепана Љубише, штампано, управо одштампавано из Отаџбине током читаве 1875, изишло можда истовремено у Београду. Као година тог издања забележена је 1876, и у сваком случају већ почетком те године оно је пуштено у продају.)

Ш

Читавој овој забавној историји с ЈЉубишином библиографијом, која би послужила као поузданија основа за даља проучавања његовог живота и књижевног рада, мора се неизбежно прикључити један додатак. Колико сам досад стигао да запазим, тај додата

14) Види Виго Кбгћ]ег: Бфетап МИгоу Кјиђка 1 пјетоуа оконпа, Кад ЈА, Кпјлста 229. 5 ~ у -

15) Појаву тога београдског издања Љубишине збирке забележио је Јавор од 1876, у рубрици „Нове књиге“, у своме дванаестом броју, од 21 марта, с. 384.