Naša književnost

Прилози проучавању Ст. М. Љубише 213

доста је значајан. Али да би о његовој важности били правилније обавештени, можда је најбоље да се и даље држимо Живојиновића који нас одлучно уверава да, после онога што је он пронашао и за- 5 пазио, ништа више није важно, већ је чак „свакојако ирелевантно“. Говорећи у својој студији о ЈБубишиним радовима који су ушли у Целокупна дела, и међу којима су и неки његови географски етнографски и политички чланци, Живојиновић је, исцрпности и потпуности ради, додао: „Вероватно је да је, сем овога, било и других, особито мањих, написа ЈБубишиних, публикованих анонимно у разним листовима“. Но да не би заостало никакве незгодне сумње, он ч помиње све листове који при овом питању могу доћи у обзир: Народни лист, Земљак, Српска зора, а у напомени, по тврђењу ЈБ. Јовановића, још Милетићева Застава. На крају, јасно и разговетно, сасвим ауторитативно, пресуђује: „Али се сви ови написи, и кад би се знали, могу односити у главном на ЈБубишу политичара или ЈБубишу човека. За његову књижевну физиономију они су свакојако ирелевантни“.16)

Иако је то већ постало досадно, морам ипак још једном поноБити: као ни ранија, ни ово тврђење није оригинално Живојиновићево. И за њега је, такође, он основу нашао код Јоваковића. Овај је прво, после онога што је раније наведено, био рекао: „Ту је (у Српској зори) штампан и остатак Причања Вука Дојче вића. Изузимљући ово дело, све остале приповетке, и чланак „Бока“, штампане су, са сликом пишчевом, у Панчеву под именом | Приповијести (1882)“77) У прилог Јовановићу — чији рад има | неколико трезвених погледа и замисли, неискоришћених у довољној мери, уосталом — овде ваља признати да је и он сам, свакако, заборавио на једну ранију своју напомену. Та напомена је код њега на страни УП. У њој, говорећи додуше само о времену од 1845 до 1870, Јовановић каже врло разложно: „Он (Љубиша) своје радове спомиње сасвим узгред и непотпуно. Зато би требало пажљиво прегледати зборнике и листове српске и хрватске од 1845 до 1870 године, а овако се не зна ни за каки рад његов за више од петнаест година“.18) Но то што се Јовановићу чинило да важи за време до 1870, поготову би морало да захвати оно после ње. Сметнувши с ума ту своју напомену, Јовановић касније није направио никакву одступницу која би логички могла из ње проистећи. — Завидно лаковеран, Живојиновић је доброћудно кренуо за њим. Али је, не патећи ниуколико од недостатка фантазије, пе-

ићи

Карс

снички ствар повео нешто даље, додајући, гранајући. Губећи пот- 3 пуно из вида поменуту трезвену напомену свог извора са стране у УП, он је, одрешитијег става и корака, из Јовановићевог тврђења | искорачио у аподиктичност. По његовом новом и одлучујућем на- У 2) Н, д, с. ХЛ Ј

:") Курзив опет мој. |

- 3

- 4

ј :