Naša književnost

256 Књижевност

обилато се користи и Весна Парун. Када, на пример, Весна Парун говори о прошлости, о нашем историском путу:

Ми нисмо сишли у равнице ове пространим друмом, ни ријекама пловним. Наш пут је ријека којом смрти плове, и друм подупрт челом неуморним.

> Наш пут је успон стрменит и мучан

следећа њена песма већ је контраст и антитеза:

Пут наш је мирно подне: са свих страна модро широко небо, поља житна.

Пут наш је цеста класјем опасана,

у јабланима и у цвијећу скрита.

Свакако да овај стваралачки поступак даје широк замах песничкој машти и отвара пут бесконачном роју асоцијација. Али када контраст и антитеза постану облик у коме се изражава и интегрална песникова мисао, његова једина мисаона апаратура, а то значи и његов „поглед на свет“, онда такав метод доводи до упрошћавања и „црно-белог“ приказивања живота: прошлост је цела „упорна и тешка“, „страшан проход кроз стољећа“, — садашњост је тиха идила у којој живи народ „умивен у ријеци бескрајна тока“.

Постоји још један начин употребе контраста н антитезе, који је карактеистичан за известан број песама Весне Парун: антитеза се крије у два или три последња стиха, који треба да послуже као поента целој песми. Када, на пример, Весна Парун пева о месецу, „блиједој свијетиљци пракаменог доба“, који памти многе векове, сећа се наших отаца, гледао је и војске, и истраживаче, и демоне реке, и бића из маште, и скитнице и номаде, контраст је дат у последња два стиха ове песме:

А данас се древно свијетло твоје пали над свијетом што се пут слободе вије.

Уместо да потврди и оснажи песникову мисао, поента је овде само конвенционални, вештачки накалемљени завршетак. И те су поенте све блеђе, све више механичке и натегнуте, а све мање садржајне и мотивисане уколико се песник удаљује од „лирске ргфлексије“, од поезије „општих места“, од песама о старости, о земљи, о детињству итд. и залази у конкретнију друштвену и историску материју:

Дивљи од неправде, узаврели од жучи, дигли су српове, виле, и устали на буну,

Или:

У социјализам пут нас води, уз бок смо стали земље Совјета.

Весна Парун се уопште боље сналази међу „ситним и личним“ темама, где Мимица. види примере „лирске рефлексије“, у својим песмама о природи, о