Naša književnost

СЕ

Хроника 257

„сунцокретима“, маслинама, старицама, у оним својим стиховима о земљи, које сам цитирао на почетку чланка, о домовини, па и у многим песмама о Омладинској прузи. Такве њене песме, где у главном остаје у границама тзв. „општих места“ о љубави, природи, земљи итд. заиста су „топле, искрене, читаоцу блиске и увјерљиве“. Чим се удаљи од општих места и покуша да у појединостима искаже своју мисао о нашој епохи, свој суд о догађајима и људима, своја конкретна запажања, осећамо како постепено нестаје и топлог, сликовитог говора њених метафора, и како истовремено нестаје и мисли из њених стихова. Неке од тих песама (њих је, истина, мали број) не само да по-

казују „помањкање садржаја и интелектуалне дубине“ и несналажење у сло--

женој друштвеној и историској грађи коју покушава да захвати, већ се заиста спуштају на ниво „нечега што није пјесма“:

Тко је могао рећи земљи овој мати, о брате преко ријеке, мр ате преко брда!

Та каква је била, ни топла ни суха,

ни сита ни гасна, гром да је убио! Чизме ни опанка, нит круха нит руха, него јој батине слијеђаху у дио.

Како је тешко домовину стећи, -

брате преко мора, брате преко воде! - Сутра нам, брале, у госте дошећи,

ако си жедан, да пијеш слободе.

У понеком од ових стихова крије се још један проблем, још једна „алтернатива“ у савременој поезији. Весна Парун осећа, и ако површно и нејасно, да се о животу савременог човека и о стварности једне социјалистичке земље не може једнако певати метафорама сакупљеним на пашњацима и ливадама, позајмљеним из живота трава и биља, шума и водопада, „демона ријека, бића из маште, мрачних бродарица“, речником старинских сликовница, „дјечјих читанки и старих дрвореза“. Она осећа да такав говор, и када је искрен и надахнут, звучи помало старински. Модерне машине, како је говорио Маркс, преорале су лењиву сеоску привреду, живот је донео нове читанке и дрворезе, и човек је заволео нове речи, речи које се окупљају по градским улицама, путују аутострадом, говоре на митинзима и раде у угљенокопима. Оне су већ давно, од Витмена и Мајаковског, стекле право грађанства у поезији, а са њима су наново задобијене за поезију и речи као што су слобода, домовина, човечанство, љубав, велике, истините речи, које нису изумрле, и ако су их људи тако вештедимице расипали и чинило се за тренутак да су их били проиграли.

И, ако је њихов говор данас једноставнији, сажетији и чистији, оне нису ништа мање истините и „поетичне“. И Весна Парун осећа, и ако још увек нејасно, да треба казати ту „обичну и једноставну“ реч, и она понекад и' каже: како је тешко домовину стећи! — али не уме даље. Та „обична и проста“ реч је даље код ње проста у лошем смислу, насилу „народска“.

Свакако да би било неистинито ПСАИТИ да је живописни и сликовити говор метафора у поезији Весне Парун „застарео“ и да се на њему не може градити

нова поезија. Али постоји и један други говор, који Весна Парун још не познаје: у

ње НА

па 1 Е И ла о

сјај

ј 1 3 1