Naša književnost

п ( љмијњ. (пиеешај ли

136 Књижевност

Русо је сажео у једну језгровиту и парадоксалну формулу, коју је назвао својим „великим начелом“, и која је дубоко одјекнула међу његовим савременицима: „Природа је начинила човека слободним, срећним и добрим, али га друштво баца у ланце ропства, квари и чини бедним.“

Око те формуле било је највише полемике и дискусије одмах, после првих списа Русоових, па и касније. Волтер је у свом писму Русоу, као одговор на пошиљку Расправе о неједнакос ти, иронично изразио своју критику: „Човеку дође жеља да хода четвороношке, кад чита ваше дело.“ Често и данас, сасвим погрешно, целог Русоа желе да сведу на ту формулу. Међутим, Русо, ма колико да је величао природу, њене лепоте, сласти и доброчинства, није никада проповедао повратак у примитивност, нити одбацивање културе. Он је нападао и критиковао паразитску цивилизацију засновану на привилегијама, вештачку и лажно префињену културу богатих, културу која нема везе с народом. Он је не једанпут писао: „Човекова природа не назадује, и људи се никад не враћају временима „невиности“ и „једнакости“, једном када су се одатле удаљили“. И сувише је далеко од цивилизованог стања у коме живе људи до природног стања у коме су живели, да би се могло прећи од првог на друго. Ако би се то и могло били бисмо несрећнији: јер „дивљи човек и цивилизовани човек разликују се толико садржајем срца и наклоностима да оно што чини срећу једног довело би друтог до очајања.“ (Расправа о неједнакости. То би нас учинило несрећним; али би нас уз то и деградирало. Јер „цивилизован човек с извесне тачке гледишта је виши од природног човека. Ма да се он одриче у том стању извесних предности које има од природе, он с друге стране добија толико много, његове се способности развијају, његове се идеје шире, његова се осећања оплемењују, његова душа цела диже се до те мере да, кад је злоупотребе тих нових услова живота не би деградирале често испод услова из којих је изашла, требало би да благосиља без престанка срећан тренутак који га је ишчупао занавек отуда, и који га је, од глупе и ограничене животиње, начинио интелигентним бићем и човеком“. (Друштвени уговор.)

Противстављање природе и друштва, природног и цивилизованог човека, Русоу је служило да осветљава проблеме који су се пред њега постављали. То противстављање било је у његово време уосталом уобичајено, и потицало је управо из, како је овде мећ речено, полемичког карактера филазофије просвећености, која се у својој филозофској борби често ослањала на те и сличне антитезе, које су заоштравале њену борбу и упечатљивост њене аргументације. Оно што је било ново то је оштрина и снага с којима је Русо те антитезе и формуле употребио и оно што је из њих извукао за решавање неких основних проблема, толико актуелних и акутних, у његово време. Јер управо ова на први поглед парадоксална антитеза природе и друштва допустила му је