Naša književnost

Жан-Жак Русо | ДЕ 137

историску визију развоја друштвених односа, и да идеју прогреса, која је код енциклопедиста и филозофа блиских њима имала обележје непрекидног праволиниског развоја, обогати, први, њеним антагонистичким садржајем. Примењивањем његовог „великог начела“ на проучавање порекла неједнакости управо се показало његово танано историско осећање и његов „дијалектички начин мишљења још пре Хегела“, како каже Енгелс. Требало је објаснити горући проблем епохе, друштвену неједнакост, која је извор свих осталих друштвених зала, као појаву која је настала, порећи њен богомдани карактер, јер једном настала, значи да може и да нестане. У недостатку развијенијих историских наука и познавања преисториских времена у његово доба, требало је прибећи хипотези о једном времену кад тих друштвених институција није било, институција које су црква и деспотизам сматрали вечним и неприкосновеним. Сам Русо на једном месту у Расправи о неједнакости изричито то каже: „Није лак посао размрсити оно што је изворно од оног што је вештачко у актуелној природи човека, и добро упознати једно стање (природно стање примитивна човека) које не постоји више, које можда није никад постојало, које неће вероватно никад постојати, о коме је ипак нужно имати јасне појмове, да би се добро судило о нашем садашњем стању.“ Русоово „велико начело“ указује се дакле као нека врста радне научне хипотезе, како бисмо ми данас рекли, а не као дефинитиван израз једног метафизичког погледа на свет. То је важно имати на уму данас код читања Русоа.

4.

Као и сва велика дела која су дубоко и дуго одјекивала у људским срцима и Русоове Расправе о пореклу неједнакости и Друштвени уговор имају неисцрпну пуноћу мотива попут симфоније, ако тако могу да кажем, који се преплићу и час једни час други избијају на површину и делују на људе. Као и све књиге Русоа, и ове две књиге страсне су пре свега оптужбе противу ужасних друштвених прилика у тадањој Француској, али су речите оптужбе и противу сваке друштвене неправде и деспотизма. Нама је данас разумљиво што је Русо наишао одмах на тако широк пријем код својих савременика као критичар једне паразитске цивилизације, што је избио у први план француске просвећености и стао на чело њеног демократског крила. Нама је разумљиво што су се и касније кроз прошла два века напредни људи читавога света у тренуцима друштвених криза и револуционарних полета враћали на Русоа. Јер иза тог критичара налазио се један дубок и смели мислилац који је у анализи основног друштвеног зла, неједнакости, отишао најдаље од свих својих савременика. Уствари, Русо је први поставио социјално питање које ће тек Х1Х век да постави у оштрој светлости. Његов ноглед непрестано зауставља, буни и буди ње-

3 Књижевност

~ Урал а ме ж а ИЕ ЕЕ

а а ата а

њи

Мирис за љр