Naša književnost

138 - ( Књижевност

гову мисао, дубоки јаз и друштвени контраст; луксуз и немаштину, богатство и беда, себично уживање и ропски рад за другог. Укључујући се у борбу противу феудалних привилегија као и сви напредни људи његова времена, он иде даље од свих њих. Проучавајући порекло неједнакости, он је открио да иза политичких неједнакости лежи друштвена неједнакост, чији се корен налази у приватној својини. Ретко ће се у светској литератури наћи страсније критике и коренитије осуде приватне својине од Русоових уводних реченица у други део Расправе о пореклу неједнакости: „Први који је дошао на мисао да огради комад земљишта и да каже: „ово је моје“ и који је уз то нашао људе довољно простодушне да би му то поверовали, био је прави оснивач грађанског друштва. Колико би злочина, ратова и убистава, колико невоља и страхота уштедео људском роду онај који би тада, ишчупавши коље и затрпавши јарак, довикнуо својим ближњима: „Боље не слушајте ту варалицу, пропали сте ако заборавите да земаљски плодови припадају свима, а земља никоме!“

Касније ће Русо говорити о „праву на својину“, што само сведочи да се он није могао сасвим да извуче из оквира своје епохе и ситнобуржоаског утопизма. Па ипак његове идеје о уједначености приватне својине, засноване на личном раду, имале су револуционаран карактер, јер су значиле борбу противу великог поседа и велике својине која је значила експлоатацију туђе радне снаге.

Маркс и Енгелс истицали су више пута смелост и дубину мисли, које је Русо испољио, нарочито у Расправи о пореклу неједнакости. Износећи у Анти-Дирингу као један од примера дијалектичког мишљења Русоову теорију неједнакости, Енгелс закључује: „Већ овде код Русоа имамо, дакле, не само ток мисли у длаку сличан. ономе којим је ишао Маркс у Капитаљу, него ин читав низ појединих дијалектичких обрта којима се служи Маркс: процесе који су антагонистички по својој природи, који у себи садрже противуречност, преобраћање једног екстрема у своју супротност, најзад, као језгро целине, негацију негације.“

У критичком делу своје доктрине Русо је показао да је дато реално друштво рђаво и да не допушта да се битна својства човека, слобода, срећа, доброта, које он полемички приписује као стварна својства природног човека у далекој прошлости, не могу у њему да остваре. Међутим, Русо није песимист, како би то могло да изгледа по Расправи о неједнакости. Он дубоко верује у прогрес, иако мисли да се овај развија кроз противуречје. Све остале његове књиге излажу позитивне стране његове доктрине. Зауставити се само на критичком делу значи превидети страсну револуционарност Русоа хуманисте и борца за слободу, срећу и добро људи. Страсно и искрено Русо жели пуно остварење човека, пун размах свих његових способности и тежњи, без уштрба једних на рачун других; његова непомирљива критика друштва заснованог на привилегијама и деспотизму који своди човека на поданика управо и