Naša književnost

361

| 56

„Јегуљо једна, кад си бјежао што не побјеже!“ Мано Радоњић, кога су такође били препознали, није са дао довести: тај се био ставио под заштиту неких својих рођака и псовао као с коца њемачке слуге и издајице пријетећи да ће направити скандал да се прича и приповиједа. Његови рођаци, мрки Утржани који су и иначе били кивни на четничко воћство, помагали су га нарочито у пријетњама, а ове су помагали њихови познаници и мјештани. Направи се галама из које се сваки час могла изродити туча, те се Рајачевић, а за њим и остала двојица, вјешто повукоше. Тиме се прекиде даљи преглед и прикупљање комуниста. : ;

Бројали су још задње тренутке, али тада цестом од Трешњевика наиђе дуга колона камиона талијанске војске пребачене на црногорско бојиште из Метохије, Македоније и Грчке. Војници су били набијени у колима као њихове сардине у кутијама, уморни, прашњиви и жедни — али, чим видјеше о чему са ради, ови ситни и главати синови народа утученог полицијом, папством и фашизмом, испружише вратове, надуше гуше и закрешташе:

— Тути бандити, мацаре!... Мацаре... Ма-ца-ре-е-е!

Пријетили су песницама, показивали како се боде и растрже, кревељили округла дупаста лица и мјаукали, кефтали и какаризали у хоровима ту једну ријеч „Мацаре“ бијесном мржњом ситних и лукавих животиња. Они, који су у свим борбама били не само тучени него просто млаћени, хтјели су сад и овдје да докажу како су бар у дерњави и свирепим тежњама ненадмашни — и у томе су заиста успјели.

_ Читав сат је пролазило њихових 150 камиона и ни за тренутак се није прекидао бијесни лавеж са те стране. Долина се била замаглила од прашине а Њемци и осуђеници оглунуше од непрестане калабреске дреке и њених одјека. Понеки од тих јунака дерњаве наперио би своју кратку пушку на групу осуђеника и, видећи да то код њих не изазива онај утисак који је он замишљао, дрекнуо би „Па-а“ имитирајући пуцањ,

Е Задивљени њиховим мноштвом, изгубљени, надвикани, слаби и нејаки пред три непријатељске силе под!аднако жедне њихове крви — затвореници су ћутали очекујући смрт сад као неко олакшање.

Чинило им се да Њемци чекају само док прођу талијански ч0пори, па да сврше ствар. Али кад та колона прође и кад се узвитлана прашина за њом разиђе и слежа — извршење се још увијек одлагало на најмучнији начин. Један митраљезац, дугајлија у кошуљи кратких рукава, спокојно је пушио цигарету и гледао људе пред собом с таквом гордошћу као да само он одлучује кад ће одбацити чик и ватреним слапом погасити свијеће њихових живота. На троногој металној столичици за другим митраљезом сједио је плав и лијеп младић округлог дјевојачког лица и крупних очију. Он је без журбе подмазивао, пипкао и удешавао нешто око реденика. Затим је узимао да нишани и проба справу. У том тренутку сав се одједном претварао у џелата а његово лијепо око поста јало је сурово

тај ки

и ВЈ ке Уа 3 ~

А

5 у

Фу Ви

Пази РОНЕ УУ ВИ И АДА

а а,

#

а њу А