Naša književnost

су»

ар еса Ио ЈЕЛА т В Ти ВУ пр Ив о а

362 ~ Књижевност

око убице. Сматрајући да већ почиње, затворгници су задржавали дах и упињали све снаге тијела да издрже и покажу, кад већ нијесу могли друго, а оно бар то неславно „овновско јунаштво“ како га је звао Чемеркић. Али, умјесто да пусти рафал, младић је налазио за потребно да још нешто дотјера и подмаже. То је поновио три или четири пута узастопне, мрвећи и уништавајући тако онај остатак отпорне снаге која је држала понос људи лишених могућности да моле за милост.

— Овај мора да је био некакав фотограф прије рата — закључи

Тадија Чемеркић по понашању митраљесца. — И то слаб фотограф, пушка га заклања, кан хоће, руска или нашка! — Мајк-ку им крваву, што нас муче, што већ не сврше! — про-

клињао је Момо Лукић плачним гласом и згрченим лицем као да се плаши да више неће издржати. Свима је било додијало то чекање. Неки, а међу њима прво они с оковима, посиједаше. Било је још штошта да се уради за скраћивање тих одбројаних мичута сад бескрајно дугих. ЈЂуди узеше да претрасају своје ранце и торбаке вадећи и одбацујући из њих последње драге ствари, невриједне али вјерне и везане за успомене. Ускоро се зелена раван прекри олињалим ћебадима која су упила много затворске мемле и прашине. На тихом повјетарцу што је пиркао с комских висова почеше да лете и да се котрљају везене марамице; просуше се свуд наоколо шалови и пешкири и одбачени празни ранци. Своје табакере и упаљаче, џепне ножеве, чешљеве, огледала и друге ситнице, а међу њима и пе које налив-перо, ручни или џепни сат — одбацивали су осуђеници у јови густиш или у ријеку иза себе. Дође ред и на новчанике — истресали су из њих своју сад невриједну а и иначе малу имовину: зелене 5 ружичасте банкноте с муком зарађене и дотурене кроз затворску капију. Сад су те скупе новчанице цијепали у ситне комадиће и пуштали да њима вјетар засије, као пљевом, дивљу удољицу припре мљену за њихово гробље.

После, кад више нијесу имали шта да расипају, почеше разговор. Рудњак исприча како је прескочио затворски зид, наишао на неке жене које су му дале сјекиру да разбије оков и понудиле да га у подруму сакрију до ноћи; сад се каје што није пристао на то, него се поуздао у своју злу срећу и заслужено стигао у мрежу... Гугић

гце да му је жао што неће моћи да се одужи својој стрини: та жена,

стара и без дјеце посјетила га је у затвору и кад је видјела да је обосио, скинула је нове гумене опанке с ногу и дала му их, а сама се вратила боса... „Сад она боса иде, а опанци ће овде сатрунути ако их неки гад не опљачка.“ и

Неки су слушали ту жалосну причу, а неки и не. Записивали су своја имена и датум, 14 мај, на танке шљунком углачане плочице које ће киша спрати прије него ико прочита њихов посљедњи поздрав свијету: „Живио Комунизам!“ Пошто је исписао десетак таквих плочица са својим именом, Момчило Лукић извуче лист хартије и њему

+ '