Naša književnost

У оЛеиј А

363

Свадба

предаде неколико стихова које је још раније намјеравао да стави на затворски зид:

Запиши овдје име своје

Ти, што ти задње часе броје, Ти јуначе несуђени —

кад ти већ није било дано да на бојном пољу тамо буде за понос записано.

Чемеркић и Томељић се потписаше да му не учине на жао, Мишо Вуковић се мрштио: -

— Што ће ти тог Као да ће ти од тога бити лакше!... — али се и сам потписа.

Скромно, тек четврти по реду, записа се Лукић и препусти хартију вјетру. Од тога му збиља би лакше: ето, оставио је адресу и испунио ону са животом урођену жељу да се ма чиме и ма како продужи постојање. Намјеравао је да испише још неколико таквих цедуљица за остале другове, али не нађе времена — Њемци почеше да врше једно од својих одабирања међу осуђеницима. Поред оних десетак под оковима, међу којима су били Мишо Вуковић и онај гуслар из Дробњака, бирали су и узимали само млађе, стасите, снажне и лијепе људе. Међу првима узеше Томељића и гардисту Чеда Пековића, затим витког Обрена Тањића, огромног шумара Ђакића, студенте Лукића и ЈЉешевића и стално усплахиреног Рудњака — у свему двадесетак људи. Одмах се видјело да их не бирају за нешто добро, јер их пофронтише на тридесетак корака пред митраљеским грлима. Да ли су хтјели да се ограниче само на ту групу, да њоме задовоље четничке жеље а и да им њен примјер послужи за застрашивање осталих, или да прво убију оне који су на изглед најопаснији а послије и остале — то нико не зна, јер су Њемци у многобројним покољима које су починили, сваки пут друкчије поступали.

Тадија Чемеркић, који је сматрао да се у његовој близини не може догодити никаква несрећа а да и њега не захвати, страшно се зачуди видећи да су га овом приликом поштедјели и оставили са старим и средовјечним „ђутурумима“ да гледа како му гину другови, да гледа и да им ништа не може помоћи. „Треба бјежати!“ — помисли, али се не помаче. Ноге су му биле прионуле за земљу а очи му нијесу видјеле излаза из ове отсвуд затворене клопке. Још једном погледа њемачки логор преко цесте и четнички одмах испод њега, прислушну заглушну хуку ријеке која је претстављала моћну препреку и дође му чудна мисао: „Ето какве смо ти среће: од Колашина до Ругове нема друге такве природне кљусе, а ми прије свега право у ову западосмо. Скоро да човјек повјерује у судбину а не у собе, да затвори очи и чека шта га снађе.“

Само он није могао да затвори очи, оне су се сад биле осамосталиле, рашириле од јада и зинуле да виде све и да ништа не пропусте. Било је то као да му је гледање замијенило све животнг

Ана. у Ае

ЛАА Је у јак

њи ја