Naša književnost

1374.

загледавао се у траву, цвијеће и маховину по камењу — те ствари на које никад раније није скретао пажњу а које су сад искрсле пред њим откривајући му неочекиване љепоте сунчаних дарова и животног богатства. Сјети се да му дјелимично од тог долази онај успављујући спокој и пригушена срећа, дјелимично од тог а другим већим дијелом, од пушке за коју још не може рећи да је његова али која се тако присно припила уз његово раме и пријатном тежином дочарава прошле лијепе дане пуне наде.

Та проста војничка пушка, која га је прије неколико минута могла угасити а смиловала се његовом животу, на чудан начин потејећа га на прву младост. Прије двадесет година, кад му је младићка машта обећавала златна брда, исто је овако ишао уз дјевојку коју је волио тим више што се бојао да неће бити његова. Волио ју је толико да би је најрадије дању и ноћу носио на рукама, а неписани закони завичаја забрањивали су му и да је се жељан нагледа. Њене нохотичне додире на рамену осјећао је као блаженство замућено страхом да ће је изгубити; њено само присуство било је довољно да разведри најоблачнији дан, тако да се сад не сјећа ниједног облачног дана из тих година прве љубави. Њени рођаци нијесу били вољни да је пусте у сиромашку кућу, њен раскид с њима био је тежак и корјенит а живот у његовој кући танак и мучан па ипак, за све то она му никад није пребацила. Може ли ова пушка, његова нова суђеница, показати нешто слично тој вјерностиг

Они што су издалека посматрали овог мало чудног њемачког стражара са накривљеним шљемом како се у шетњи удаљава од свог објекта, не нађоше на њему ништа што би привукло њихову пажњу. Силазећи у врбак он им запријети крупном песницом набреклом од воде и од убиства које није злочин.

Дога у врбовом густишу Чемеркић прво скиде и пажљиво прегледа пушку. Учини му се да нема мане, да није гора од његове „белгијанке“ и да боље брзометке нема у све четири војске које ломе главе и обијају ноге по несргћној Црној Гори привлачној не само за кишне него и за људске облаке и громове. Одједном, схвативши да је коначно освојена и његова, он поче да махнито љуби хладну и глатку пушчану цијев, њене рубове, зглобове и саставе, Сваки шараф, сваки њен прстен био му је мио. Огромно благо „освојено сабљом“ (иако дрвеном) нагна га да се пожури да свој драгоцјени плијен изнесе из критичног простора у боља и сигурнија мјеста. С убрзавањем хода као да му се снага враћала а умор попуштао. Убрзо се нађе под цестом за Подгорицу, али не мога да је пређе морао је да пропусти једну бескрајно дугу талијанску колону од које је надалеко баздила нафта. И

Небо се било већ сасвим прекрило, облаци легли по брдима. Изгледало је да Тара и та непријатељска колона поред ње извиру из тунела кишне ноћи која долази, и да им краја нема. Чекао је са све већим нестрпљењем псујући некако весело уздуж и попријеко читаву царевину Виктора Емануела и његове жене,

ђж