Naša književnost

Е -

372 Књижевност

Најзад се пут испразни и ослободи, Чемеркић претрча преко њега, испе се уз шкарпу и „узе гору на главу“. Морао је журити да за дана изађе на вис и одатле разгледа распоред талијанских утврђења — да случајно ноћу не би међу њима залутао. С друге стране хитало му се и због другова, оних што су живи остали и што су се прикрили по шумама у висини да сачекају ноћ и да се под њеном заштитом пребацују и обијају од немила до недрага. „Треба их скупити — мислио је — слабе ако скуп не спаси, самоћа ће их упропастити. Бар два-три друга да ми је, а и за једнога се исплати поћи, јер јадан ти је сам човјек: један ка ниједан. Да човјек може без друштва звао би се вук. А и вук урла на самоћу, не може ни он вазда сам“.

Био је већ сумрак и нејасно се сивјела облачна даљина кад он изађе на вис и прегледа терен. Под њим су се шириле простране планинске ливаде с презимљеним сијенима, с усамљеним боровима и три куће на великом растојању једна од друге. Један широки лијевах спуштао св између два комска брда завијена облацима и бивао све ужи и све дубљи према низини. Пола пушкомета источно од матешевских утврђења рушио се тај лијевак, заједно с потоком који га је издубио, у долину Дрцке негдје сасвим близу Пиларевине. Чемеркић је пажљиво осматрао покушавајући да распозна брда на којима је јутрос видио Рудњака, али, гледани одозго, бријегови око Дрцке су изгледали друкчије и без магле и сумрака који им је сад сасвим мијењао лица.

Отприлике на половини оног лијевка, на малом превоју гдје се црнио котар са сијеном и једна поворка борова силазила према потоку — Чемеркић одреди да ће бити најлакши излаз из долине

„и одлучи да ту чека. Док се сумрак гуснуо уз танку кишу и де

белу планинску тишину, он се спусти на тај превој, прескочи у котар и начупа сијена да ов на њему одмори. Даље није могао, а и било би узалудно јер тек сад је увидио колико је пространа планина а човјек у њој мали као игла у пласту сијена, и дању га је тешко наћи и дозвати. Збацио је шљем који му је и иначе досадио, с муком скинуо мокру обућу, увијаче и чакшире и тек што наслони главу на руку — дође сан:

Затворски круг, мокар од кише што још помало роси и, скоро празан. Оно мало затвореника окупило се пред капију: расправљају се с Јованом Марковићем о некаквим изјавама које треба потписати и одмах ићи на слободу. Тадија се пришуњао да чује какве су.то изјаве и одмах схвата да је тачно предвидио: „Да потпишем да нијесам комуниста! — буне се Лукић и Вуковић истовремено и тако су подесили гласове да их је тешко разликовати. — Идите ви до ђавола, а изјаве прикачите мачку на реп; комунисти не потписују такве ствари!“ А Марковић мек и разложан, прикрио лукав“ ство равнодушношћу па се смјешка: „То је ствар дратовољна, ко хоће, ко неће, мени. ни у врећу ни из вреће. Они други су отишли, потписали и отишли, а вас нико не тјера. Мало вас је остало; ко-