Naša književnost

МУ ЗЕ И АКТИВИРАЊА ЕД

ПРВИ СРПСКИ ЛИБРЕТО

Српска оперска литература почиње са овим веком. Тада се скоро истовремено јављају Божидар Јоксимовић са „Женидбом Милоша Обилића“ и Станислав Бинички са опером „На уранку“, а млади Коњовић, још несвршени ђак конзерваторијума, већ почиње прве скице своје „Женидбе Милсша Обилића“. Пред први светски рат појављује се (реч је само о изведеним операма, делимично или у целини) само још Бајићева једночива опера „Кнез Иво од Семберије“, да би се тек око друге деценије века извеле на позорницама Југославије Коњовићев „Вилин вео“ („Женидба Милоша Обилића“) Кнез од Зете и „Коштана“, Христићев „Сутон“ и Крстићев „Зулумћар“.

Ниједан од ових композитора није имао за своје музичко дело специјално написани либрето. Као драмска потка послужиле су им већ готове драме Драгј Илијћа, Л. Костића, Нушића, Б. Станковића, И. Војновића и Св. Ћоровића, које су већином они сами прерађивали и прилагођавали музичким захтевима опере и музичке драме. з

Данас, када се оперско дело поставља као уметнички проблем који треба хитно решити, као музичка врста у којој би се идејност и уметничко мајсторство стопили у најпогоднији облик за изражавање и потстицање мисли и осећања народа — данас оперски композитори стоје опет пред чињеницом да немају готових текстова за које би се лако могао створити адекватни музички израз.

Не улазећи сада у узроке овом недостатку, занимаће нас, с историског гледишта, да је већ пре 112 година написан први оригинални српски либрето за оперу и — да га од српских композитора нико није искористио. Свакако, тај либрето је дошао прерано: објављен 1838 у Новом Сербском Летопису (који је излазио тада у Будиму), он у то доба није имао коме да користи; једини наши композитори тога времена Шлезингер и Ђурковић, иначе састављачи многих музичких „уметака“ у комадима „с певањем и играњем“, имали су исувише мало знања и уметничке снаге да би могли да се подухвате таквог крупног задатка, а Корнелије Станковић је у доба објављивања овог либрета имао седам година. Тако је » „Ратовид и Илка“, Покушеније Опере Србске« од писца Ј. С. (Јована Суботића2) остало само као занимљив документ у развоју наше културе без икаквог одзива од стране оних којима је било намењено.

На писање овога либрета писца је вероватно побудила већ прилична активност Јоакима Вујића на пољу позоришног рада на српском језику. Вујић је већ дотле (1838 г.) извео низ претстава у Пешти, Будиму, Баји, Сегедину, Араду, Темишвару, Земуну, Панчеву и Крагујевцу у којима се скоро редовно појављи-

.