Naša književnost

Позоришни преглед у 67553

писања, него о стварним законима живота. Син трговца, месара, и сам занатлија, трговац, глумац и драмски писац који је знао „мало латински, а мање грчки“, Шекспир је своје комедије писао за потребе позоришта „Глоб“ чији су гледаоци били шарени свет занатлија, морнара, војника, и простог пука „старе веселе Енглеске“, који је и сам говорио једрим језиком и кога је било могућно. забавити само здравим смехом и сочним шалама. Његова лица, и кад су вилем вилењаци, и кад се крију под грчким или римским плаштевима, или под митолошким именима, увек су живи, стварни људи који говоре према прилици лудо, мудро, духовито и сочно али никад досадно и безбојно. Као оде младости, животној радости, оне су одговарале потребама и расположењу народа Енглеске који се будио, ослобођен стега католичког и шпанског средњег века. Само народи који су се ослободили окова и стега, пред којима стоји будућност, и који су свесни својих снага, могу тако здраво да се смеју, и, ако је већ требало тражити известан афинитет између Шекспирових комедија и наше, данашње публике, онда га је баш требало тражити и наћи у животној радости, здравоме смеху, у поезији младости, у поуздању и весељу којим зраче Шекспирове комедије. Е

Режија Марка Фотеза ишла је за тим да у комаду што више подвуче ону страну која би требало да претставља друштвену критику —- осуду дворског живота и глорификацију живота у природи, на селу и у шуми. У ту сврху, неоправдано и без потребе, вршене су и неке мање измене текста (о изменама друге врсте писала је већ критички наша шампа.) Међутим, да се више обратило пажње особинама које нам се чине битним за Шекспирове комедије можда би претстава добила на живости, сочности и ведрини. Овако, режија „Како вам драго“ претставља солидан посао, остварен без много нерва и полета али џ без крупнијих слабости — уколико их у извесним случајевима не треба ставити на терет глумцима. Стихови су углавном добро говорени и добро су се чули. Било је неколико мањих режиских омашки на којима се не би вредело нарочито задржавати — неприродно постављање рвача на уском простору изнад степеница и слаба и неинвентивна сценографска решења, али било је и врло добро погођених фигура које би требало свакако поменути као заслугу режије и глумаца: Корина, пастира (Милан Вујновић), поп Оливера Словомучитеља (Бранко Борђевић), Виљема (Јусуф Мусабеговић) и Одри (Јелена Нешић). Међу старијим, искуснијим глумцима, треба истаћи: Теју Тадића, у улози прогнаног војводе и Бранка Јовановића у улози дворанина Ле Боа. Међутим, као највећи успех вечери и као озбиљну заслугу позоришта које је успело да их окупи, треба истаћи групу сасвим младих и врло талентованих глумаца који су и највише дали боје и свежине претстави. То су Милан Пузић и Предраг Тасовац, у улози Орланда, Миодраг Наумовић (Кремен), Милорад Волић (Џејквиз), Б. Григоровић (Силвије), а нарочито и пре свих Бранка Пантелић (Розалинда) и Добрила Костић (Силија) које су дале најтежу и највећу партију претставе и из чије се, можда још и наивне игре, осећала драж младости, непосредности и искрености. Олга Ивановић и Т. Лукјанова изигравале су све то у алтернацији, а, као што је познато, на сцени, као и у животу, нема од тога незахвалније улоге. Несрећан избор глумица на премијери учинио је да се о претстави неправично стекне слабији утисак него што то она уствари заслужује.

Ерих КОШ