Naša književnost

987

Музички преглед

Росно цвеће бистру му је Венчавало главу.

Као и на почетку тако и на крају опере појављују се војници, весели услед ослобођења земље и у завршном хору дају закључну, свечану поенту опере:

Разлежте се ладни лузи >» _ Горе, доли, певајте, Китите се храбри друзи, Мач са бедра скидајте. Слободне су шуме наше Нит нас кивне пушке плаше.

Романтичне опере тога времена могле су служити као узор овом либрету. Отуда елемената романтичарских драма, ослободилачка борба повезана са вилинским светом, занесењачки патос јунакиње Илке спојен са витешком борбеношћу. Писан у време када се тек зачињала слава Веберова на пољу романтичне опере, много пре расцвата ове музичке врсте — који је настао тек средином века и потврдио се у делима Вагнера —- овај либрето, по садржају се може сматрати претечом дела те врсте код нас. Тек много доцније, без непосредне везе са овим либретом, рађа се код нас не само либрето него и музика прве романтичне опере, („Вилин. Вео“) а као најмлађи изданак романтичарског правца у сродној области може се сматрати и Христићева „Охридска легенда“.

Зашто наши композитори нису искористили либрето „Ратовид и Илка“, написан очигледно са топлом љубави и искреном жељом да се на пољу српске музике створи дело из врсте која тада још није била заступљена2 Одговор се лако може наћи. Наши композитори са почетка прошлог века, као што смо рекли, нису умели ни могли да приђу остварењу дела тог обима и те сложености. Каснији пак — уколико су уопште знали за постојање овог либрета — нису могли бити њиме привучени услед његових недовољних уметничких и књижевних квалитета.

Наивности у фабули и психолошкој карактеризацији личности као и отсуство поетичне лепоте у многим стиховима не могу да занесу композитора. Међутим, поређен са либретима често стандардних опера, „Ратовид и Илка“ има своје дражи у врло често добром метру и ритму, у неусиљености којом стихови теку и у искреном карактеру целог делцета.

Данас га бележимо као занимљив и непознат покушај, као први и до сада једини специјално написани либрето за оперу. (Као што је горе речено, овде се помињу само изведене опере, зато се и не говори о операма Миленка Пауновића којима је сам писао либрета, јер нису извођене као ни о либрету Јована Стерије Поповића „Постанак сербског царства“, који аутор није ни довршио ни објавио). Тај покушај тек данас треба да добије последнике у либретима наших савремених књижевника, надахнутим снажним идејама наше нове тематике, либретима која треба да потстакну савремене композиторе на оживљавање ове у последње време запуштене музичке форме.

Стана ЂУРИЋ-КЛАЈН

Мијин

Ма оне Арија.

ЊЕ. га у ке