Naša književnost

Р Е

Филмски преглед Н 389

ведена идеја да се у Совјетском Савезу ново не бори више против старог и да су све унутрашње супротности прохујале заједно са већ прохујалим прелазним периодом у развитку совјетског друштва на путу ка комунизму.

Приликом израде тог строго постављеног школског задатка, совјетским филмским уметницима била су дозвољена само мала отступања од прописаног принципа, само врло мали излети у цветна поља филмске драматургије. Јер како би се иначе створио заплет и расплет, како би филм „Три сусрета“ могао уопште да постане нешто што макар по форми личи на филм»

Први пример тог малог. безазленог излета у филмску драматургију имамо

„сукобу“ Никадора, бившег ратника, у цивилу претседника колхоза, са својом женом Алимпијадом, која је, у отсуству мужа, заузела његов претседнички положај. По завршетку рата Никадор се не враћа на своје старо место, које дефинитивно задржава Алимпијада, него постаје претседник суседног, мање напредвог колхоза. „Сукоб“ се рађа око комбајнера Сомушкина, кога Никадор тражи од своје жене јер је неопходан за његов колхоз. Алимпијада се томе одлучно противи, али... довољно је да јој муж увече пре спавања каже: „Ти мислиш о свом колхозу као о својој башти, несвесна жено! Завукла си се у своје самољубље“ — па да се она волшебно преобрази и да већ сутрадан ујутру постане до те мере свесна да просто с уживањем уступа Сомушкина свом мужу.

Други „сукоб“ се зачео између инжењера Максима и бригадирке Оксане. Максим се вратио из рата и „много чезне за Оксаном“, али... она је запослена негде далеко на Уралу и не може да напусти посао. „Драги Максиме пише Оксана — морам да ти објасним зашто не могу доћи: ја сад управљам стругом.“ Максим одговара: „Мој пројект је изазвао живу дискусију, и сад очекујемо консултанте из Москве, па како могу да отпутујем одавде, мила моја Оксано!“ Писма су се укрстила, и обоје су пресрећни. „Сукоб“ се завршава букетом цвећа који Максим предаје својој ташти, уместо жени.

Трећи случај, између Рудикова, истраживача северне светлости, и Саше, чланице једне геолошке експедиције, такође „отвара проблем“ територијалне удаљености двоје заљубљених. ЈЉубавници нису стигли ни да се пољубе на аеродрому; авиони у којима су морали да крену у супротним правцима просто су их истргли из загрљаја. „Али шта то мари! Удаљеност је бесмислица!“ каже Рудиков Саши. „ЈЂуде на Западу не дели ништа, а између њих је понор! Нас могу да деле- хиљаде километара, па ипак ћемо бити заједно, јер имамо исти велики циљ.“

Најзад, требало је за филм наћи крај, који је безусловно морао да буде триумфална апотеоза совјетског приоритета, јер би, у противном, било занемарено питање идејности у једном уметничком делу, схваћена онако како је ланас третирају и прописују елитни совјетски партиски и државни прагматичари. И писци сценарија су се брже боље потрудили да нам сва три срећна пара „изведу на бину“ истовремено и да им ставе у уста речи за које нико неће смети посумњати да су врхунац нископоклонства совјетском приоритету. Пошто- су се мужеви, после мањих или већих перипетија, физички срели са својим женама, они се сви заједно сусрећу на истом месту и у истом тренутку — наравно у Москви, јер где би се иначе сусрели кад „сви путеви воде из Москве, и сви путеви воде у Москву“. (Цитат из филма). Награђени, загрљени,

у

!

ин А

ја

А Рак дил ај

пада аат.

ам и РљА.

К ја ари краци ша = оде Хаг али