Naša književnost

Књижевност

УЗ „ТРИ ПОЕМЕ“ ГУСТАВА КРКЛЕЦА „“

Као јубиларно издање у спомен 50-годишњице живота и 30-годишњице књижевног рада, изишле су у Малој библиотеци Накладног завода Хрватске „Три поеме“ Густава Крклеца.

Мајсторски израђене строфе, лирика пуна динамике у везаној фор-

" ми — то је садања Крклечева поезија.

У његовим стиховима су се и раније осећали доживљени додири са стварима. Они нису тешки, трагични, углавном су то додири птичијих крила. И у овим поемама има те ведрине. Осећање природе, особито њених лепота у пролећњем буђењу, није малаксало, постало је само тише и изражајно описније:

Гле, травка давно згажена се диже, ни тешка чизма сломила је није,

и прва зрака сунца кришом стиже! тражи је, тјеши, тетоши и грије.

Из мртвог, старог пања проби шипка, и мрка гљива натакнула капу. Зашушти папрат. Лешњик сакри шапу вјеверице. Скок! И неста гипка.

У овим поемама Крклец је успео да усклади резигнирану мисао са бујним лиризмом, обично казивање са изненадном експресијом. Има у њима и замаха, који даје једна пунија садржина. Оне су, донекле, аутобиографски исечак, нарочито из доба усташке Хрватске. Зато су неки делови ових поема натопљени мрачним тоновима:

Изгубих се у помрчини дана,

од којих никад неће бити љућих, кад браних живот усред умирућих олујом страшном открхана грана.

Песника који је певао :о сребрним цестама, о љубави птица, о излетима у небо, тешка стварност је натерала да се понекад ухвати у коштац са самим собом: .

Из себе самог хтио сам изаћи

и ткиво, криво саткано, испарат, шавове, расјећ, ново рухо стварат ал нигдје нити почетне пронаћи.

Од поезије у којој има наративних елемената, као што је случај са овом Крклечевом, читалац има право да

тражи јасност. Узтом погледу има не-

јасних места. У стиху, на пример,

(Отета земља, о како је мрска!

читалац је у недоумици: је ли то мрска баш отета земља“ или је мрзак њен отимач.

Има у овим поемама и субјективних истина које задиру у област чињеница, а које нису прецизиране, те су на тај начин лишене стварне подлоге: И нема мјеста гдје огребен није

тај живот трњем, бодљикама жице, искрастан многим ранама од прије, кад пјевах гласом заробљене птице.

Понегде се у овим поемама добија утисак да песника вуку сликови, и да он пише не само оно што мора да каже него се усрдно бави и „филмовањем“ строфа.

Према јачини доживљене буре, према замашности тематике, ове би поеме могле имати упечатљивији израз, да су слободније уобличене, да су мање стегнуте калупима. форме. Овако, осећа се у њима извесна несразмерност између онога што се имало да каже и начина на који се то казало. Осврт на своју прошлост, полагање испита пред својом савешћу, туга за прохујалом младошћу и, особито, осврт на мрачно беснило усташке државе — то би једну поезију, не само епску него и лирску, могло да чини широком, необузданом реком која плави. А овако је сва та замашна тематика уобличена у један сребрнаст поток који жубори по такту, боље рећи по тик-таку метрике.

Пресудно питање ипак није у метрици. Замах се може уметнички остварити не само у слободном него и у сваком везаном стиху. Разлика између форме и садржине је не само релативна него и апстрактна. Несразмера. између тематике и њеног уобличавања у овим поемама долази од кратког даха Крклечеве поезије.

Није то њена мана, него њена особина, и Крклец је овим изванредно звонким и сликовитим стиховима лепо обележио свој јубилеј и нашој лирској поезији дао значајан прилог.

а Ре