Naša književnost

Белешке

· „КОЛЕРА“ ЉУДМИЛА СТОЈАНОВА (Издање „Матице српске“, Нови Сад)

„Колера“ — ратни дневник познатог бугарског писца Људмила Стојанова, захвата догађаје из српско-бугарског рата 1913, када су бугарске трупе — без објаве рата — изненада напале свог дојучерашњег савезника српску армију; над сломом Отоманске Империје настале су империјалистичке свађе међу балканским краљевима око плијена, око Македоније, на коју су аспирирали и српски и бугарски и грчки управљачи — и не обзирући се на македонски народ и његов национално - револуционарни покрет, на народ који је Илинданским устанком и Крушевском републиком јасно и категорички изразио своје вјековне тежње за слободом и самосталношћу. Авантуристички потез цара Фердинанда и војно-фашистичке клике најтеже је пао самом бугарском народу који се искрвављен и преварен, измучен глађу и десеткован колером вратио са попришта поражен и без перспективе, разочаран у своје управљаче, с првим клицама сазнања да је рат био велики бесмисао, с првим револтом прегажених и огорчених војника који су за рачун владајуће клике били топовска храна на фронту.

Стојанов је написао „Колеру“ 1935 године, у дане пуног фашистичког наступања, и она — идејно и умјетничким поступком — значи несумњиво корак напријед у његовом књижевном стварању. Она је јетка оптужба и осуда империјалистичког клања, махинација, планова; она до сржи разобличава смисао лажног патриотизма у име којег буржоаски властодршци тјерају народе у ровове и братоубилачке ратове. Писана под јаким утицајем Барбисовог „Огња“, па и Ремарка, с наглашено пацифистичком али и револуционарном нотом, „Колера“ је сугестиван докуменат и озбиљно књижевно остварење које превазилази претензије и оквире једног ратног дневника. Стојанов прича лаганом, наоко мирном и хладном реченицом али кондензованом мислима, устрепталошћу, иронијом, духом. Ријечи су шкрте, одмјерене, сведене

7 Књижевност

на најнужније; описи оригинални и свјежи; читава материја добро организована и вођена. Последња глава дневника — „Не одлазе сви у рат“ дјелује снажно на читаоца, има темпа, реалистичких захвата понајвише; уопште, то је најразрађеније и најцје-

ловитије дато поглавље у „Колери“.

Међутим, ЈЉудмил Стојанов често клизи по површини ствари, не задире дубље у душу човјека, у његове поступке, осјећања, мисли. Ликови „Колере“ у већини су непотпуни, тек скицирани, приказани само у једном односу, освијетљени једном свјетло-

шћу, дати у једној димензији. Издва--

ја се нешто лик студента Ливадиског и бунтара Антона Дишева. И то је, можда, све, Затим, дијалози код Стојанова су понекад и“ неприродни, исфорсирани, интелектуалистички они недовољно карактеришу лица и мало дају тембра, има их и натегнутих, сувих, оскудних, има их кабинетски исконструисаних. Може се наћи и натуралистичких примјеса, али Стојанов додуше на њима не инсистира, оне тек једва пробијају.

Писац „Колере“ вјерно је одразио уморност бугарског човјека, уморност од лудих ратовања и сасвим излишног проливања крви, његову жељу за мирним спокојним животом. Јер чему, на крају крајева, рат и шта је ратг Стојанов горко вели, као човјек који га је искусио на својој кожи: „То је живот избачен из свог колосјека у слијепој и незаустављивој лудости, у провали заноса. Ево људских стада која су, као и прије толико хиљада година, пошла у смрт у име смрти... она пију вино лажи и тек пред лицем смрти увиђају истину — кад 1е већ доцкан, упознају смисао славе, свету симболику застава, велику намјену храбрости и одважности — лаж, чврсти челик из кога се кују ланци оглупјелом човјечанству“. Ове ријечи су истина, још боље — дио истине. Рат је, заиста, живот избачен из свог колосјека, и нешто више, и много страшније. Али је понекад и нужан — онда кад је праведан, онда кад те нападну. Кад