Naša književnost

ди РА умишнн] " 270 Књижевност

лико мени, најобичнијем паланачком адвокатчићу.“ Онда се станемо распитивати један о другоме — о породичним приликама (0 женама). И он је тада био ожењен, и имао једно женско дете. Прича ми како се оженио, причам и ја њему. Све је то ишло весело, на махове у грцању од смеха — од радости што смо ту, заједно, што можемо, ето, да разговарамо као некад у Поштанској улици, о ономе о чему најволимо да разговарамо.

Седели смо за првим столом десно од улаза с лица. Био се већ ухватио мрак, и наишла хладовина. Питао сам га за неке од другова у Београду, и он ме обавести. Све у смеху, истичући оно што је код њих најкарактеристичније, особено, често по њиховом најозбиљнијем схватању као неко њихово преимућство.

Дакле, заговоримо се, исто као у дане некадање безбриге у оној собици, у којој је он становао с Милорадом Драшковићем. Заборавимо колико смо далеко од тих дана, и већ озбиљни, пожењени људи, очеви фамилија. И тада, кад почнем ја њему причати неке своје доживљаје из времена откако смо се растали, он ме наједном загрли, и са засузлим очима, грцајући ре-

· че: „— Јао, Бога ти, где си! Знаш ли да немам с ким да се разговорим! Да чујем искрену реч! Све то укалупљено, уштогљено, — хоће да мислиш о њему „Бре, ала ли је ово нека памет, нека сила од човека! Да мислиш да је оно што није.“

Онда ме позва на вечеру. Али се одмах као нешто трже. Рече да за вечеру неће имати богзна шта. „Но за то је лако... Само...“ Нека је незгода била, само не сећам се каква. Сећам се само добро да сам ја предложио да он тог вечера буде мој гост. Да вечерамо ту заједно, а сутра ћемо код њега на ручак. Или још најбоље: пошто ћу ја на ручку морати бити код једне тетке моје жене, онда сутра код њега на вечеру. Одмах пристаде на то.

Вечерамо брзо ту код „Париза“, па одатле одмах код „Дарданела“, где при крају, на овој страни откуда долазимо, нађемо Митровића за једним столом близу Споменика самог. Рече нам да се већ био решио да иде некуд на другу страну, — било је већ прошло десет.

Мало после дође и Риста Одавић. Риста је баш тада, на неколико дана раније, био испросио. Пре него што приђе нашем, столу, док је стојећи с неким разговарао доста далеко од нас, ваљда за петим-шестим столом, Митровић ми то (да је испросио) каза. Питам, коју, па како је нисам познавао, он ме укратко обавести: „Одлична партија! Девојче и по. И пара! Двадесет хиљада! Тако сам чуо (то за паре).“ Од речи до речи Митровићеве речи. „Само пази да са највећим страхопоштовањем говориш о њој. Иначе, пропао си!“ рече ми Раде.

Кад нам Риста приђе, не седне, већ пошто се поздрави, са мном и пољуби, оста да стоји, изговарајући се да жури. Ја сам се с њим одлично знао. И више. Откако је дошао на Велику школу, па све док по свршетку школе нисам отишао из Београда, били смо присни другови. Нарочито за време његовог превођења