Naša književnost

УУ за а

Радоје Домановић та 271

Оњегина, када сам одлазио његовој кући врло често, обично увече, после вечере, и дуго, до поноћи, и после, остајао: Оно што би превео, он би ми читао, — нека места, где би запињао, по неколико пута — и питао ме, како ми се чини. И, да ли боље онако „како ми је прочитао, илиг... Он је то место и друкчије био превео, али му се учинило да није добро. У два маха установимо, разуме се после дуже препирке и објашњавања, да је баш тај први превод бољи. Од Ристе сам научио — колико сам могао — и како треба читати уопште, а нарочито стихове. Имао је нежан, устрептао глас да просто преобрази оно што прочита. И најгора песма, кад је он прочита, постане лепа. „Е, господине Одавићу, кад тако лепо умете да читате стихове, молим вас да прочитате и ово!“

каже му једном Драшковић, и да му да прочита једну песмицу Андре Гавриловића, у којој су били и ови стихови: „Набери цвећа, сиђи у дољу, оно ће сваку извидат бољу!“ Да ли хотимично, он пређе погледом преко ње, прочита је прво у себи, а онда гласно, али тако да изазва смех.

Унаточ ономе што ми рече Раде, питам га: „Шта чујем! Испросио си2 Које је то девојчег Чујем девојче и по!“

Ристи се намах смрачи лице. „Како то говориш!“

— Зашто!

— Па како то, мајковићу! „Девојче! Девојче и по!“ (њему је као што сам казао, и иначе треперио глас, а сад нарочито).

— Но каког .

— Каже се: госпођица, — која је то госпођица!

Раде се зацени од смеха, а Митровић се уздржава да се не насмеје, и ћушка ме ногом испод стола, да не бих лупио и нешто торе. Ја се зачас збуним, али се брзо приберем, па уозбиљим и као наљутим. „Молим вас, господине, да ми опростите. Ја сам се помео. Учинило ми се да сте ви Риста Одавић, мој некадањи интиман друг. Пошто видим...“

То ми упали. Риста поче да се извињава, чак и седне. Чаки понуди да части: „— Хоћемо ли кафе — И кафе, и вино!“ каже Раде. Риста нема куд, — наручи и плати, па се брзо изгуби.

Раде каже: да му је слађе ово него да му је ко сад поклонио богзна шта.

Њих двојица (Риста и Раде) стално су се прегонили око неке позајмице. Раде је био у погледу новца права „продрта врећа“, док је Риста био велики штедиша — пазио на сваку пару, и што но реч један марјаш преврнуо би десет. пута на длану, док би се решио да га потроши. Још на Великој школи Раде је био закачио Ристу неком малом позајмицом, коју му после никако није хтео да врати. Шта није чинио Риста да то наплати, али увек кад би притерао Раду уз дувар, и држао као у воску да ће до свог новца доћи, Раде би се некако измигољио. И још ту исту позајмицу у неколико махова чак и повећао, последњи пут једном меницом и удесетостручио. Тако је то ишло све док Раде није дао Ристи једну своју причу за „Нову искру“, и тада му, пошто

ба « као а Како с. ~ --аде 2,

КУ.

о а