Naša književnost

272 Књижевност

је прича штампана, казао: „Оно што ти дугујем, нека буде хонорар за ту причу!“ — „Замисли, пет стотина динара за једну причицу, нема ни три стране!“ жалио ми се Риста сав цептећи. И нота бене, то „нека то буде хонорар“ изговорио је тако као да му није плаћена ни половина оног хонорара, који је требало платити!“ Док Риста тако, Раде се слатко на махове засмејавао док ми је испричао, како је успео да Ристи подвали.

Но Раде, колико ја знам, није био такав ни према коме више, само се на Ристу још на Великој школи био тако нешто накопистио, и онда терао тако доживотно.,

Пошто Риста оде, питам Митровића за оно у Софији да ли има још што, а он одговори: „Ништа више!“ Питам да ли је истина оно што ми је казао. „Још се не зна!“ одговори, и намртати се. Као да је то тајна, за коју Раде не сме да зна. То не измаче Радином оку, те Митровић похита да одбаци на неке тајне преговоре краља Милана с неким првацима радикалним као да се бајаги чује да ће радикали ускоро на владу. Помогох га и ја у томе, и Раде се учини као да нам верује. Тако разумесмо. Међутим доцније не мало изненађење! У једној прилици рећи ће Раде нешто ружно за краљицу Драгу, а Митровић се уозбиљи и рече да он као лојалан трађанин мора то доставити надлежнима. „Нарочито ја као полицајац!“ кажем ја. „Таман да тако што прећутим!“ А Раде тек наједном: „Е, онда мораћу и ја да доставим оно!“ И потсети нас на онај моменат уочи Ивањадне, сумњичећи нас да смо били умешани у сутрашњи атентат. Разуме се, све то шала и с једне и с друге стране. Али нам је тек после двадесет деветог маја поверовао да је у истини било онако, како сам му ја одмах казао, и Митровић после потврдио. Све дотле, поред свег нашег уверавања сумњао је — то нам је признао — да се оно "наше смигавање заиста односило на неко наше сазнање о атентату. -

Малопре оде Митровић, а дође Сава Шибалић, репортер Дневног листа. Ја га дотле нисам познавао. Раде ми га претстави: ,,..Наш човек!“ Шибалић нам предложи, те одемо од“ мах одатле на „Булевар“. Потом у „Еснафску кафану“, па код „Два побратима“. Па натраг у једну кафану прекопута од „Еснафске кафане“. И... где све још нисмо били!... Негде у том кругу неки Цигани свирком и песмом измамише ми много пара. Раду очистише све. су Е

· Кад сутрадан доцне устанем — растали смо се у само свануће — једва се сетим да смо заказали да се око шест сати после подне нађемо ту, код „Париза“. Сетим се и да треба да одем код једне женине тетке на ручак, и после ручка са једном свастиком да покупујем ваздан којешта за жену, децу и ташту.

Било је већ скоро шест сати после подне, кад смо се ја и свастика враћали из вароши. Требало је да је отпратим до куће, па онда да пожурим натраг — да будем бар у шест и по сати код

Ке