Naša književnost

аи птаи

а.

тј

= а

Х

568 Књижевност

ређења или упутстава, а не слуша или не примећује оне који јој се сами случајно обрате. Од Лашве, где се у кола попео неки мршави студент, коме једнако горе-доле поскакује јабучица на танком врату, она претреса с њим крупна теоретска питања толико гласно да и ми остали, и не хотећи, морамо да је слушамо и постајемо забринути и потиштени због нашег сопственог незнања свих тих организационих система, комисија, планова, реферата, курсева и актива.

У колима, лево од мене, седи леп младић, крупан, плав, опаљен сунцем. Другарица активисткиња два-три пут је и њему стављала примедбе, али он само кратко одговара и окреће разговор на другу страну, говори са свима у колима, пева и грицка камиш дугачког чибука. Кад кола запну због неког квара, и он силази да би помогао или одлази до најближе омладинске групе, узима лопату, копа, и разговара са омладинцима. Два или три пута је свраћао до штабова, те по томе изгледа као да и он путује неким послом, да је омладински функционер или можда само курир. У два маха је изостајао иза камиона, и оба пута нас је стигао: једном на мотоциклу, а други пут на камиону док смо чекали скелу. г

Он је пријатан млад човек. Има снажан нос, чврсте затегнуте образе, у жућкастим је платненим чакширама и кошуљи исте боје са заврнутим рукавима. На глави му је неки чудан шешир тпирока обода — највише налик на мексикански сламни сомбреро. Говори живо, мало уњкавим гласом, и чибук вади из уста само да би могао да се слободније насмеје. Мени је показивао где су рушене стене и где је подизан насип, причао ми како је трасирана пруга и о раду у тунелима — уопште, види се да је човек који зна како се граде пруге. Али о себи ништа није хтео да каже; узалуд сам покушавао да нешто о њему сазнам.

Од Зенице долина Босне опет се сужава. Лева. обала, којом пролази цеста и траса нове-пруге, толико је стрма да је пругу ваљало усецати у саму стену. После експлозија мина, које стално праште, одваљено стење пребацује се преко цесте и баца у реку. Цеста је ту на сваких петнаестак метара препречена гредама, колицима и камионима, — требало нам је сат и више док смо се из усека извукли. Ту је на уском простору згомилано и највише радника. Станови су им на другој страни реке: дуге дрвене бараке међу зеленилом, искићене заставама и транспарентима. Одовуд, са леве стране, тешко је прочитати имена бригада, али их младићи и девојке, којих је усек пун као мрава, сами довикују: „Овде је Скопска три пута ударна!“ Са друге стране реке превозе се скелом по затегнутој жици — река је овде уска али брза и дубока — и, док се померају греде и стене са цесте, да би нам се омогућио пролаз, или док чекамо да пукне нека од упаљених мина, моји сапутници разговарају са омладинцима који раде на насипу и поздрављају се са онима који се превозе преко реке.

Ју ја се ла стоје “: мр ПРЕ КА при а Ек и о“ пау хе ЛА ПЕН КАМ # ЛЕ

за ај