Naša književnost

ћ

ПОНОЋНИ ОПРОШТАЈ

Љубљана је тиха као гроб. Само овде онде ноћну тишину прекине прасак пушке или мине „на блоку“, негде иза Шишке или тамо према Сави. На то бе хоризонт над блоком засветли као зажарени фитиљ свеће на великом гробу, па опет умре у тами. Ређе, али оштрије ноћну тишину проломи глас машинке са Головца или још даље тамо иза Барја. Али то више није зов из гроба, није више пламсање мртвачке свеће, већ кликтање из даљине момка који иде драгани у село. Велико срце Љубљане, заробљено у плот од жица, претрне када засветли изнад блока, претрне при поздраву са Головца, и за тренутак сасвим застане, да би се после тога распрштало на све стране одакле кликће његов снажни момак.

То је једна од хиљаде ноћи... |

У тмини једне такве ноћи чами велика рака у облику крста, зграда љубљанског суда. На њеном задњем крају жмури, тамније него ноћ, низ малих прозора са решеткама. Лево крило тог црног крета је осветљено. На другом спрату има пет-шест прозорчића који светлуцају у ноћ. 5 .

То је крило самртничких ћелија војног суда, мртвачница Ро-. ботија, Гамбаре, Грациолија. Широк ходник је раскошно осветљен, пет тамних врата прекида у једнаким размацима светао зид, а из тих тамних врата пробија светлост на ходник кроз четвртасте прозорчиће. Као да неке аветињске свеће осветљавају четири-пет мртвачких одара. Коме ли светле ти ужасни свећњаци у томе часуг... А :

И поред осветљења, у томе делу зграде је ипак тише него у суседним крилима, где је у неосветљеним ћелијама набијено на стотине затвореника. Војничка стража је задремала на једном, · а тамничка на другом крају ходника, где сања о топлом сунцу. и врућем вину Калабрије.

На фрањевачкој цркви избија поноћ. Монотони одјек звона губи се над крововима поробљеног града. Још који тренутак тешке, кратке тишине, па се зачују кратки кораци из прве ћелије, јер је ћелија дуга свега пет корачаји. Одмах после тога одговоре исти кораци из друге ћелије, а из треће се најпре зачује шкрипа гвозденог кревета, а затим крену се подом и тамо исте тешке стопе. Три ћелије су већ живе, само две су још, мртве,