Naša književnost

Мане млина:

, | | ; = |4 ! 1

„ан поена љут њу лађом не и ће тоне. иветата=+

ра могло се чути оно њихово фатално: „Ргам ти... накарам..“ Откако дође просвета, све се друкчије преокрену. Пре никакав кириџија или рабаџија није Зе толико натоварити и претоварити своја кола колико не Миа волови изву-

и. Данас је рабаџији дика мршаво ухранити и рђаво неговатн стоку, прето-

~ ДЕ. кола, узети добру мотку и тући по ребрима. Оно што смо негда имали

наше, и то не више од пре четрдесет-педесет година, мораћемо отсад ·-као нешто ново са запада уводити. Овде мислим на она друштва која су тамо установљена да на пут стају сваком мучењу животиње“. Оваквих мисли и места, увек с оригиналном и наравоучителном поентом, наћи ћемо сваки час у њега.

Поред тих главних својих особина, Поповић има једну урођену вештину да нам с пуно живописности и непосредности дочара атмосферу времена, сре-. дине, догађаја које описује. Његови су дијалози живи, а људи које прмиње стварни. Што је најлешше, он то не чини као писац, него као природан човек, обичан грађанин који учествује у дном што казује. Он је иначе осредње интелигенције, његова логика није увек исправна, а кад хоће да расправи нешто „научно“, то је често будибогснама. (Он је непоуздан историчар, археолог и етнолог, али као репортер такав је да би од њега могли да уче данашњи репортери, нарочито кад даје спољашњи живот; , -

Оспоравајући га као научника, ипак не поричемо важност и корисност чињеница које он бележи. Кад не изводи закључке, кад не даје судове, он је драгоцен. Његови описи старога Београда помоћи ће нам да утврдимо сасвим поуздано“како је изгледао, где су били његови шанчеви, гробља, улице, грађевине. Треба само прочитати она места о Ташмајдану, па ће нам слика старога Београда пући пред очима. Али кад расправља о спаљивању светога Саве, он је, наравно, непоуздан и не може се озбиљно узети. | >

Поповић је нарочито значајан и због тога што је, поред слике старе кнежевине Србије, оставио тако исто непосредан опис и једнога дела новоослобођених крајева. Он је један од првих који је с пером у руци прошао кроз Ниш, Власотинце, Лесковац, Врање, одмах пошто су ослобођени, и та његова. слика пуна је интересантних детаља, тачних запажања, верних описа. Кад се има на уму да пре њега готово нико није то чинио, јер Је. тешко било залазити у крајеве под турском, влашћу, онда је казивање Поповићево о последњем времену турскога режима и првим данима српске владавине у овим крајевима већ тим самим важно, чак и кад не би било оних пријатних особина његова писањао којима смо напред говорили. -

ПЕН смо рекли да Поповић пише без икаквог система и да му је композиција књиге слаба. То су двадесет и четири писма збрда-здола, па ипак кад се читање заврши! добије се утисак целине и извесног склада. Та целина и склад састоје се у томе што је Поповић у свом причању испремешао прошлост

и савремено му доба, и слио Србију Рлн Београда до Алексинца с новим кра-

зевима од Алексинца до Врања,

Књига Сретена Л. Поповића не припада, крај све занимљивости и лепих ссобина, правој литератури. Она је више репортажа и публишистика, него литература и не може се мерити с путописима Ј. П. Ненадовића.или мемоарима проте-Матије. Али у том хибриду од мемоара иу путописа, међу шареним шљун-

цима има и бисера. Сем тога као културно-историски документ и материјал она има знатну вредност. 57

-