Naša književnost

Књижевност _

војевања, и нових предела итд. — ама баш ништа не видех. Шта више, кад се са пута вратих, видех по београдским сокацима, где су по зидовима, као оно кад се кошуље по ужету повешају да се суше, изложене на продају све саме накараде... Слика новог папе продаваше се нашој деци по десет пара комад... Није ми стало шта и како други раде, стало ми је до нас и до наше нерадње. Наш се рат еврши, чух да су у нове пределе ишли и малери-живописци и сликари и цртачи, па још ништа нема, нити видимо што да се од наших ствари издаје и израђује. Па докле ћемо. тако: да купујемо за наше драге паре туђе ствари ин да туђим стварима китимо наше собе Још нема ни кнежевог ни кнегињиног портрета који би по таквој цени били да "би их свака српска, и најсиромашнија кућа набавити могла, него се у недостатку тога купује Рим-папа. Морам се због свега тога љутити, али не знам на кога ћуг На све нас уопште, па и на самог себе. Кад сам љуг хоћу често и да претерам, нео ћу сада престати писати, продужићу даље док се мало умирим и стишам.

Навели ,смо овај одломак зато што је типичан, што се у њему види не само Поповићев- џстил, него и шта је главно у њега као писца.

Он је пре свега патриот, одушевљен родољуб коме је све наше мило п красно. Пролазећи Србијом он се једнако диви њеним лепотама и њеном напретку упоређујући је са стањем за време свога детињства, Путеви и друмови њему су одлични; окречене сељачке кућице доводе га у усхићење, а кад види лепо и чисто обучену сељанку, он просто кликће. Наши војници најбољи, најплеменитији и најхрабрији су на свету, и тако даље... —- једном речи, дирљиво је видети његову патриотску безазленост. Е

Али у исти мах Поповић је и строг критичар-моралист. Он у свему тражи чесност и поштење, и ту .је мало консервативан: старо доба му је боље него ново, и он томе налази узрок у старинском реду и у строгој и правичној владавини: „У оно време још се није била у Крагујевцу осушила крушказ). Путеви су били сигурни... Та ја сам са покојним Гајом.. више пута путовао са пуним колима зобница, не зоби, него разних монета новаца... Ове је зобнице слао из Крагујевца покојни хазнадар“) Јакшић моме оцу за београдску хазну. Ја и Гаја и ноћу смо путовали без икакове пратње, а не као што су нас сада при повратку морала два коњаника пратити... само зато што је... мало већа сума а дележанцу отправљена... Да, онда су била срећна у нас времена!... Да, онда се по нашим авлијама, незатвореним по сву ноћ, вешале кошуље или рубље да се суше, или као што сад неки из опанака зову и кажу — веш и вешерке,

па никад ништа није фалило догод се кошуље зваше, но одонда откад се веш зове, откако цивилизација дође, нисмо сигурни ни под бравом ни под кључем.“ Или, још боље зауставимо се на странама 117—125 где говори о васпитачкој улози слепог Ђуре Милутиновића и Стеве Тодоровића, па закључује: „Тако је негда било наше домаће и опште васпитање, и ја памтим кад је и старо и младо устајало на ноге пред ратаром кад иде с плугом и воловима са орања. И онда ниси могао чути никакву псовку; и за саму марву: „Де ранитељу, де брате“... то су биле речи којима се на мађву викало. Само код Буга-

~ ~

%) Под којим. је кнез: Милош изрицао брзе и строге пресуде. 5) Државни врховни благајник. ~