Naša književnost

бе Ун и“

фЕ

ПИТИ ЛЕ њи

МР Ма

618 - : 1 Књижевност

%

редитеља, који њима, тим моментима у животу својих јунака, хоће да илуструје своју идеју о њима и њиховим животу. Граница у „Нашем граду“ између сцене и гледалишта је избрисана. Гледаоци разговарају с писцем-редитељем и он директно разговара с њима. Очевндно тиме се хоће да покаже како је оно што се дешава на сцени наш општи живот и како су актери драме само случајно одабрани између свих осталих људи да нам прикажу главне облике тог општег живота. Зато на претставама овог комада личности на сцени долазе из публике, да та повезаност и јединственост живота оних из гледалишта и оних с позорнице буде још очевиднија. У драми је, даље, одбачен сав декор у уобичајеном смислу те речи и сва реквизита која се на позорници према већ устаљеним обичајима сцене употребљава. Задржане су само неке ствари, столови, столице и сличне, отприлике оно што се у позоришту на пробама употребљава као најнужнији такозвани маркирани декор и реквизита. Иначе људи кувају, једу, читају А заливају цвеће не употребљавајући за то конкретне предмете него изводећи само радње као да се служе тим предметима, позоришним језиком зване радње без предмета. Једино средство које је писац задржао у свој његовој позоришној условности и сложености је осветљење, На примеру „Светлост на позорници постепело постаје плава, као у рано јутро. Танак млаз на десном просценијуму постепено слаби“... Значи, Вајдлер није. доследан у одбацивању баналних позоришних реквизита и он, непријатељ позоришних трикова којима се постиже илузија живота, узима у помоћ позоришно осветљење да њиме постигне театарске илузије које су му потребне, које он жели. Драма је, сва, протест против позоришног "реализма, реалистичког позоришта. У томе протесту Вајдлер је отишао најдаље са својим трећим, завршним чином. У трећем чину гледамо на позорници сахрану оне младе жене чије смо венчање видели у претходном чину. На „гробље“ долази погребна поворка, родбина и пријатељи. Пред нама је гроб до гроба односно столица до столице на којима седе мртваци. Једна столица је празна, и то је гроб нове „покојнице“. Она, „покојница“ седа на празну столицу. Седајући, поздравља „мртваце“ који седе на столицама са „Здраво“. И онда, живи разговарају за себе, мртви за себе. Међусобно они се „не чују“. Мртваце „чује ис њима „разговара“ само писац-редитељ. „Покојница“ се њему обраћа питањем може ли да се врати у живот. А редитељ јој вели: , ... неки-су то покушавали, али су се брзо враћали овамо“... Жена остаје упорна и редитељ одговара њеној жељи, враћа је кући у дан када је напунила једанаест година. У тој сцени покојница сазнаје да људи не разумеју живот док у њему живе. („Светитељи и песници можда разумеју нешто“, резонује писац-редитељ.) Мисао света покојника о животу још јасније изражава једна друга личност међу умрлима: „Сад знате: шта значи бити жив, ходати по земљи у облику незнања: ићи тамо и овамо газећи по осећањима оних — оних унаоколо. Трошити п губити време као да ће се живети милион година. Бити остављен на милост и немилост ове или оне саможиве страсти. Сад знате — то је оно „срећно“ живљење у које сте хтели да се вратите. Незнање и слепило.“ У томе је, ето, идеја драме. Смрт је лепша од живота. Човек ће“бити срећан тек кад умре. На' „оном свету“ је све боље, тамо тек човек постаје мудар.

На онога ко не верује у „други свет“ Вајдлерова драма ће деловати као најцрњи песимизам, јер су људи у њој играчке нечије воље, немоћни да се

А

=